A sad: ciljna ravnina benaste 2015. godine. Baš da vidimo kakvo nam finale spremaju na poligrafskom testiranju.
Da li je ova nedelja bila dovoljan dokaz da brzina protoka informacija lako amnestira sve one koji su predmet tih informacija u bilo kom kontekstu? Shvatate li vi uopšte koliko je dobro iskalibrisan medijski prostor? Kalibracija je važna stvar za precizno merenje, precizno kretanje, precizno gledanje i precizno laganje. Ako ne znate kako se kalibrišu vage, busole, durbini i poligrafi, loše ćete proći. Ključ je u tome da budete strpljivi, pa ćete naučiti sve što treba. Obaška što kalibrisanjem dajte kontekst informacijama i zato je važno da kalibraciju obavite vi, a ne ne ko drugi u vaše ime.
Važno je da i vi svakodnevno trenirate izazivanje empatije, baš kao što to rade oni ljudi koji imaju profesionalnu potrebu ili obavezu da lažu, a njihova imena znaju svi. Ali nisu ti ljudi tome krivi, jer oni nisu nikad ničemu krivi, nego su krivi svi ostali. Vi ste krivi. Da, vi.
Tema je teška i preteška, a danas je nedelja, ručak samo što nije, već je tri dana prošlo otkako se Etna probudila i mi smo sad u sosu što smo pred vama načeli pretešku temu. Ali, vi ste tome krivi: stalno imate neka očekivanja, a lepo smo vas odavno upozorili da odbacite svaku nadu… uh, ne… k-hm… da odbacite svako očekivanje – svi vi koji ulazite ovde. Kao što reče onaj rasejani profa “milion puta sam vam rekao da ne preterujete”, tako smo vam i mi stotinu puta rekli da ste sami krivi što se izlažete Kalibrisanima u raznim medijima. Sklonite se, pobogu, pa to je gore od promaje!
I mi smo se pomalo umorili od natezanja tema, jer mnogo je slađe dremati nego se baviti teškim temama. Pa ćemo zato danas da prekršimo davno dato obećanje da vam se nikad nećemo obraćati kao kopirajteri. E, pa ‘oćemo. Da ne bude zabune: nećemo postati kopirajteri, nego… Mimikrija, znate ono kad đavo kaže “Pa ono je bio reklamni spot, Bile!” ili kad se lovac sakrije u žbun pa zviždi kao kupus u nameri da ulovi zeca. E, tako nekako.
Razumećete usput.
Konotacije današnjeg datuma još uvek vibriraju u sinapsama onog dela naroda koji ne razume kakva je razlika između horde i nacije. Štaviše, i dan danas da uhvatite nekog starijeg od 40 godina i pitate ga koje godine je proglašena republika, on će vam reći da je to bilo 
E, vidite: baš u tome je zajeb. Kada je narod nesposoban da evoluira u naciju, onda je jednoumlje, po svoj prilici, jedini efikasan način održavanja sistema. Obznana ili socijalizam, svejedno, Gradiška ili Goli otok, isto se hvata. I niko od vas nije tražio da volite jedno ili drugo od ta dva rešenja, već samo da funkcionišete u okviru onog sistema u kojem imate baksuz da živite.
Ta strašna (i, da se razumemo, nerešiva) nelagoda je samo dokaz da ste normalan čovek, verovatno ste željni da gledate svoja posla i da ne smetate svetu da se okreće, zadovoljni što možete da se probudite sutra imajući iste brige i istu sreću kao i juče. Kao normalan čovek, ne možete da razumete bezumnost nijednog terorističkog akta, ma gde se on desio. Zapravo, uopšte ne možete da razumete nijednu nasilnu smrt, ma bila ona čak i legitimna, poput izvršenja kazne ili pada u borbi dve vojske prsa u prsa. Smrt je kraj metafizike, pa ponestaje i to alternativno sredstvo za objašnjavanje pojava tamo gde je fizika odavno rekla laku noć. A nasilna smrt slučajno odabrane grupe ljudi u tako besmislenom činu kao što je teroristički akt nije samo kraj metafizike, već i kraj svake smislene misli ili reči.