Da se mi razumemo, pre svega: nisam ljubitelj muzike EKV-a. Prvi put sam se susreo sa njihovim radom uz spot za pesmu Oči boje meda, koji sam kao klinac prvi put video u okviru tadašnje emisije o rok muzici, one sa belom sobom u kojoj su članovi bendova skakali na plejbek, znaće gazda Peackok kako se zvala. Pesma mi se nije dopala. Tako je ostalo do danas, pri čemu sada znam i zašto ne volim ni nju ni ostatak EKV-ovog opusa: pre svega, nisam ljubitelj refleksivne poezije, više sam parolni tip. Takođe, nisam ljubitelj izmenjenih stanja izmenjene svesti, dakle svih tih kafana, droza raznih i ostalih alkohola.
E, tako. Pošto smo se razumeli, hajde sada da bistimo detalje:
Don’t you ever ask them why, if they told you, you would cry
Bilo jednom jedno, bilo koje, javno preduzeće. Ali, pre svega, znate li šta je to javno preduzeće? Ako ste naivni, reći ćete da je u pitanju državna firma, čija je obaveza da upravlja nekim javnim dobrom, recimo vodom, putevima, prugama, osvetljenjem ili skloništima. No, ako ste iole odrasli, onda znate da je to jedna efikasna simbioza partije na vlasti i sindikata. Partija na vlasti nagrađuje svoje članove za uspeh na izborima postavljajući ih na zgodna direktorska mesta u javnom preduzeću, a predstavnici sindikata, u zamenu za lezilebovanje, ne talasaju nad nesposobnošću postavljenih direktora i aktivno, kroz radničke-sportske igre, kase uzajamne pomoći, sindikalne pozajmice i vaučere za letovanje i zimovanje, drže radnike pod kontrolom. Sve ovo plaćaju radnici ovog javnog preduzeća, kao i svi ostali radnici, kroz budžet ove naše, ili čija li je već, despotije.
Svaki direktor ponaosob kraducka u većoj ili manjoj meri, novogodišnji promotivni materijal se sakriva i traži kvartalno doštampavanje, gorivo se cisternama danonoćno doprema do službenih pumpi, novac se pere kroz ogromne račune za velike nabavke i ostale rehabilitacije; strukovnih radnika ima dovoljno, sitnoj boraniji se sistematski i po Zakonu o radu isplaćuje molitveni dodatak za započinjanje bilo kakvog posla, magacini su još uvek puni opreme i rezervnih delova, privatne firme pristaju da izdaju potrebnu robu na lepe oči, u nadi da će ući u taljenje sa državom, trenutni premijer i/ili ministar povremeno vikne DA NE MOŽE TAKO VIŠE i slično. Ukratko, idila.
Rejoice, rejoice, we have no choice but
To carry on
U svojoj knjizi Ovaj svet može da bude bolji inkriminisani Janis Varufakis piše sledeće reči:
Mnogi će ti reći da tvoj otac ne zna šta govori. Da je ekonomija, ekonomska teorija – nauka. (…) Da ona (…) kombinuje matematiku, statistiku i logiku kako bi naučno sprovodila analiza socijalno-ekonomskih fenomena. Besmislice! Ekonomija možda primenjuje matematičkle modele i statistički metod, ali više liči na astrologiju nego na astronomiju. Ekonomija ne može da funkcioniše na takav [naučni] način (…) Nažalost, mnoge moje kolege ekonomisti, većina njih, opredeljuju se za to da se prave da su naučnici i na taj način završavaju tako da što više podsećaju na astrologe, eventualno na teologe koji pokreću matematičke dokaze o postojanju Boga, na crkvene moćnike koji ulažu u neznanje i sujeverje onih što žive u stanju zabrinutosti za sopstveni opstanak i u strahu od onoga šta će biti sutra.
E, sada ćemo da vidimo šta ćemo sa ovim rečima, ali pre toga mora da se desi kakva muzika:
Naš napaćeni narod je već neko duže vreme na tapetu. Počevši od velikomasona (mada ni malomasoni sigurno tu ne zaostaju) i njihovih zavera potpomognutih Vatikanom, svi su se obrušili na nas kao na dežurne krivce za svakojako zlo u ovom svetu. Tu prednjači Holivud (znači cionisti) koji malo-malo izbaci neko ostvarenje u kome je antagonista Srbin čo’ek s imenom tipa Majloš Gregoriev (obavezno anglicizovanje ličnog imena i prezime koje bez izuzetka mora da bude bugarsko, rusko ili makar hrvatsko jer, zaboga, u čemu je razlika?). Krivi smo za svaki filmski pokušaj podmetanja bombe u Njujorku, otmicu jeroplana i slično, a uskoro će nas nabediti za globalno otopljavanje, istrebljenje Banermanovog zovoja i to što je neka sojka u švedskom „Velikom bratu“ slomila nokat otvarajući konzervu smrdljive haringe.
Možemo mi upirati svim silama i ubeđivati beli svet kako nije u redu satanizovati ceo narod zbog toga što je gomila ovdašnjih budala pre dve decenije napravila neku gomilu sranja, kako se ne može praviti stereotip od ekstrema i slično, ali džaba. Stoga nam ne preostaje ništa drugo već da nastavimo sprovođenje naše miroljubive politike prema ostalim narodima, gde ćemo izdvojene slučajeve posmatrati baš kao takve i ne biti netrpeljivi prema nekome ko dolazi iz neke zemlje gde je šačica idiota na vlasti ili u nekoj drugoj instituciji uradila/rekla nešto što nam baš ne odgovara.
U svetlu toga, direktor Centra za kulturu Požarevac, Dragi Ivić, odbio je pre par dana ponudu kolašinskog pozorišta da nastupe u njegovom gradu jer su „predstavnici Crne Gore podržali naše dušmane, Šiptare sa Kosova, u nameri da budu primljeni u Unesko i pridružili se na taj način čoporu koji bi da nastavi sa komadanjem srpskih svetinja”. Bravo Dragi, Srbine, sjajan čin u maniru onog vica kada ljudožderi uhvate Amera, Engleza i jednog našeg mučenika, oderu ovu dvojicu, naprave od njihove kože bubanj i zatim pitaju Srbina da li ima li poslednju želju – ovaj zatraži šilo i krene da se bode uz povike „nećete od mene bubanj praviti!“.
Da li sam se navrzao čoveku? Jesam. Da li se on navrzao nama? Jeste.
– Ne znam šta da radim. Glas mi je slab. Slab. Ako bih dobio mesto u toj biblioteci, to bi me opet vratilo na vrh. Ali taj… taj tamo šef biblioteke mi ga neće dati.
– Kako se zove?
– Miro. Neće mi ga dati. Kaže da nemam šanse. Glavni karakter je tip kao ja. Ne bih čak ni morao da ga glumim. Kume, ne znam šta da radim.
– Možeš li da se ponašaš kao muško! Šta je tebi? Postao si vojvođanski pederčić koji cmizdri poput žene? Smešno. Provodiš li vreme sa porodicom?
– Naravno.
– Dobro. Jer čovek koji to ne radi, nikada i ne može da bude pravi muškarac. Odmaraj se. A za mesec dana, vojvođanska zverka će ti dati šta želiš.
– To je prekasno. Dele biblioteke sledeće nedelje.
Državljanin Iraka Kalaf Ibrafim Afdal (71) preminuo je rano jutros na parkingu benzinske pumpe na autu-putu kod Paraćina, piše Blic. Afdal se prilikom ulaska u Srbiju predstavio kao državljanin Sirije. Od osoba koje su putovale sa njim saznajemo da je Afdal bolovao od raka na plućima. Po nalogu tužioca u Jagodini telo je poslato na obdukciju u Paraćin.
Da li ste nekad razmišljali o obućarima i zagonetnosti njihovog zanimanja? Nemoguće da obućari rade samo ono što rade. Samo to, danas niko ne bi hteo da radi. Kad god ih pogledamo kroz izlog, nagnute nad starom i prljavom obućom, imamo utisak da je to njihovo lažno zanimanje. Obućari nam liče na zaverenike koji čekaju čoveka sa šifrom. Oni čuvaju neku veliku tajnu. Na kraju će se nešto dogoditi, u čemu će obućari odigrati ključnu ulogu.
Ovako je govorio Dušan Radović. Što se mene tiče, ne slažem se od kada sam upoznao mog imenjaka, oca najboljeg Ognjenovog druga Mihajla. Obućari su ljudi koje za njihov zanat vezuje iracionalna strast. Kada vidite Miloša kako priča o svom poslu, jasno vam je da tu ima nečega, kao i da njegovi proizvodi nisu tek cipele. Takođe i na moje iznenađenje, kod obućara se zaista ide, posla ima, oni zaista prave i popravljaju obuću. Tamo se, za sasvim malo više novca nego u Dajhmanu mogu kupiti cipele baš za prave noge i baš od prave kože.
Nego, ovaj moj mali i neplaćeni oglas me odmiče od teme. Idemo, muzika:
Tamo negde početkom septembra, dok smo verna ljuba i ja vodili omladinca u školu, počelo je televizijsko emitovanje dva rijalitija. U isto vreme su se pojavili ogorčeni glasovi koji su pokušali da kleveću televiziju: da nam takvi programi kvare decu, da je poruka koja se šalje loša, da smo nevaspitano društvo, da trebamo (sic!) da budemo kulturni.
E, sad ćemo da bistrimo situaciju, ali to ne može bez muzike:
Još uvek ne znam ko je ta Zorannah i neću da znam ko je ta Zorannah. Ne moram sve da znam. Izgleda da je tinejdžerke vole. To me trenutno čini srećnim, jer moje dete nema toliko godina, pa onda baš ne moram sve da znam. A i onda kada dođe u te godine, Ognjen opet neće biti tinejdžerka nego tinejdžer, što će, opet, na svoj način biti i dobro i loše.
Loša strana fejZbuka je isto ono što mu je i dobra strana: teško da je moguće ostati neobavešten. Evo recimo, moj (nekada mnogo više) ljubljeni Dream Theater objavljuje novi album početkom naredne godine. Takođe, ovih dana su na turneji po Evropi. (To sada može tako, nekako je veoma opskurno zamisliti Pink Floyd na turneji dok im izlazi novi album).
Neki me komarac pečio za guzicu, pa sam rešio da promenim firmu kod koje naručujem picu
Principijelno govoreći, dopada mi se ideja firme Big Pizza u kojoj ne razmišljam o teritorijalnoj pripadnosti donosioca mi hrane. Pozovem broj, javlja se Asterisk centrala: dobilistebigpizzuovajrazgovormožebitisnimljemuskoroćevamsejavitiprvislobodanoperater. Baš tako, bez prekida i brzinom nešto sporije svetlosti. Već negde na poslednjem R sledi nastavak: Doblili ste Big Pizzu, da li prvi put naručujete? Da. Broj telefona…Ime i prezime… Adresa… Interfon… Šta naručujete… Da li želite još nešto… Vaših pola sata ističe u 19:23… Prijatno.
