Tag: beleške

SZO u epizodi “Na opšte iznenađenje, formiramo komisiju”

Evo smo nekako preživeli prošlonedeljnu oluju indukovanu vestima o tome da je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) stavila mesne prerađevine i crveno meso u klasu namirnica koje kod Homo Sapiensa indukuju klješta

Nisam želeo da se uplićem, u pitanju je dosadna dosada, baš kao i sa lošim holesterolima što se talože pasivnim pušenjem posle analnog seksa bez kondoma tokom bandži skoka. Smrtna nas ura sve čeka i to je u redu, ali nikako nije u redu maltretiranje podrazumevanjem da svi na isti način moramo da iskoristimo vreme do tog trenutka.

I stoga, da mi pustimo muziku. Za prijatelje i protiv neprijatelja, braća Almani u bezuslovnom klasiku:

Nastavite sa čitanjem… “SZO u epizodi “Na opšte iznenađenje, formiramo komisiju””

Utovar nedeljom, 1. novembar

Zaboravite mnoge narodne poslovice. Ovaj narod nije taj narod.

ZidanKažu da je Zinedin Zidan, legendarni francuski fudbaler, u nekom trenutku izvesno najbolji igrač na planeti, imao veoma nezgodnu narav. Njega uopšte nije zanimala timska igra, nije ga zanimala taktika niti situacija na terenu, rezultat mu se nije motao po glavi, pa je bio duboko nesrećan kad bilo ko oko njega učini nešto što nije bilo u njegovom neposrednom planu. Njega su zanimale samo dve i samo dve stvari u životu: da stalno bude u posedu lopte i da napravi što veću budalu od protivnika. A zadatak stratega igre bi bio da uklopi sve ostale elemente – plan igre, taktiku, rad svih ostalih igrača – prema tom kapricioznom ludaku.

Mnogi su saigrači iz istih timova svedočili o tome kako je Zidan posle utakmice napuštao teren duboko nesrećan iako je njegov tim upravo pobedio u važnoj utakmici rezultatom od 3:0, jer on po svom dubokom ubeđenju na toj utakmici nije dovoljno nahranio svoju bolno izvitoperenu sujetu.

A zašto su ga trpeli? Zato što je bio nezaustavljiv. Zanimljivo pitanje na koje još niko nije odgovorio: da li je to bilo tako zato što niko nije umeo da ga zaustavi ili to niko nije smeo da učini da ne bi dobio po tamburi na sred terena?

Zidan, fudbaler

Ozbiljniji ljubitelji fudbala će se svakako setiti incidenta u finalu svetskog prvenstva u fudbalu 2006, kada je Zidan u drugom produžetku utakmice sa Italijom izgubio živce i opaučio Maceratija glavom u grudi, čime je zaradio crveni karton, a pola Francuske i danas tvrdi da je time uticao na psihičko stanje saigrača pred ulazak u ciklus jedanaesteraca, kada je Italija uspela da osvoji zlatni buzdovan od pet i po kila. I nije sad bitno to što je Francuska igrala bolje, jer ne pobeđuje uvek bolji, to znate i sami: uvek pobeđuje pametniji. Tek, Zidan je posle te utakmice, koju je planirao i kao poslednju u karijeri, ipak dobio zlatnu kopačku. Nažalost, nju nije mogao da obuje kako bi lomio noge saigračima u rekreativnim mečevima po komšiluku, na koje se orijentisao nakon aktivne karijere.

Čegbre malo… Zašto smo ovo počeli da pričamo?… Ah, da.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 1. novembar”

Čekerevac nije matematičar

Subjektivan sam, pa šta.

Pošteno govoreći, nije lepo reći da se ne može bogznašta očekivati od teksta koji potpisuje kakav Čekerevac. To mu dođe nekakva ad hominem formulacija, neprijatna generalizacija, nekakvo nakurčeno očekivanje da samo ovi ili oni Hadži iz kruga dvojke umeju da čitaju i sledstveno da pišu. Ne radi se o tome, svakako, ili se bar o tome ne radi u mom slučaju. Nezgodacija nastaje kada se uoči pravilo – a ljudska su bića jako, pa čak možda i previše – dobra u uočavanju obrazaca. Tako čovek dobre volje mora da primeti da postoji korelacija između rogobatnosti – takoreći prekodrinosti – prezimena i pada kvaliteta pisanja.

E sada je pravi trenutak da, pogađate već, pustimo muziku da bismo bistrili problem.

Nastavite sa čitanjem… “Čekerevac nije matematičar”

Reklamiranje dušom

Danas ćemo se upoznati sa jednom zgodnom malom tehnikom mlaćenja para

Svake subote, u našem ili čijem li već omiljenom dnevnom listu Politika, pojavljuju se tekstovi omiljenog psihologa serbskog Zorana Milivojevića. Ovaj pouzdani čovek, koji je svesrpsku slavu poneo stajući u odbranu tradicionalnih metoda obračuna sa ekstremnim slučajevima ponašanja naših naslednika, kao i uz suštinsku pomoć unogupucajuće srbijanske samozadovolj(e)ne stručne psihološke javnosti, slaže svoje tekstove u najboljem maniru životnih učitelja: red sistematskog podilaženja očima prosečnog čitaoca, red povremenih prekora zabiberenih dovoljnom količinom zdravog razuma. I tako u krug. Na primer, ovosubotnji tekst (naslovljen Odnos prema životinjama) uvaženi g-din Milivojević je započeo sledećim rečima:

Da li životinje imaju dušu? Životinje se tako nazivaju zato što jasno pokazuju da su žive, ali da li je duša isključivo svojstvo čoveka?

Teška su ovo pitanja, pa pre nego što krenemo da ih bistrimo, valja pustiti kakvu zgodnu muziku:

Nastavite sa čitanjem… “Reklamiranje dušom”

Ateisti ante portas

E da mi je neko rekao da ću da branim onu komendiju zvanu Ateisti Srbije, zapanjio bih se onoliko. Kad ja tamo, a ono međutim

Žali mi se čovek kako postoji ozbiljna opasnost da članovi udruženja Ateisti Srbije ispadnu najveći licemeri i kukavice koje je Sunce ogrejalo. Kaže – nije u redu što Ateisti Srbije napadaju samo Srpsku pravoslavnu Crkvu. Brine – oni drugi, posebno oni što pucaju u novinare i skaču po spomenicima kulture u vlasništvu SPC, kao da su šugavi, kao da ne postoje. Upozorava – negativna diskriminacija je to. Moli –  malo više pažnje da Ateisti posvete drugim, miroljubivijim verskim zajednicama.

Nezgodno. Nego da pustimo muziku pa da vidimo može li se stanje raščistiti.

Nastavite sa čitanjem… “Ateisti ante portas”

Market im ga nabijem

Borili smo se uporno i bespoštedno, ali smo na kraju ipak popustili

Jeste, desilo se i nama, pre nekoliko godina, da nas udostoji kućnom posetom nekakav prodavac… evo sam zaboravio o čemu se beše radilo, valjda filtera za vodu. Štaznam, gospoja i ja smo nekako staromodni, pa volimo da mi idemo u prodavnicu, a ne da prodavnica dolazi kod nas. Takođe, ne može se podceniti ni naše konzumiranje Mikijevog zabavnika, u kome se Paja  svako malo borio protiv agresivnih prodavaca. Ali odbrane  nema kada ti rodbina zabiberi.

E, sada je dobar trenutak da pustimo neku muziku.

Nastavite sa čitanjem… “Market im ga nabijem”

Utovar nedeljom, 25. oktobar

Hajde da lepo uvedemo cenzuru i inkviziciju, pa da makar znamo na čemu smo.

PrdnuliGore MOŽE biti, tako da bismo ovog puta hteli da uputimo apel svim ljudima dobre volje da prestanu da kukumavče kako nikad nije bilo zategnutije (bilo je) niti siromašnije (bilo je), kako nikad nije vladala ovolika strahovlada (jeste), kako je cenzura najveća dosad (nije), te kako je ovo najmračniji period Srbije (nije). Fora je samo u tome što zapravo jeste zategnuto, siromašno, strašno, cenzurisano i mračno, te je fora i u tome što nikad do sad nije sve to bilo istovremeno postavljano kao mera, pogotovo u kontekstu 21. veka, u kome čak i na retrogradno orijentisanom Balkanu važe neka druga pravila u odnosu na 15. vek, kada je zategnuto, siromašno, strašno, cenzurisano i mračno predstavljalo opšti obrazac življenja za svakog osim za sultana i njegovu svitu.

Preko svega, ova vlast otvoreno saopštava da smo mi svi budale. Dobro de, ne baš tim rečima, ali ako ste budala, vama je svakako svejedno, niste ni doprli do ovog bloga, pa nije ni jasno zašto se mi sad vama ovde obraćamo. Vi svi ostali, znate i sami: kada vam neki od onih mamlaza iz aktuelne političke eutarhije uputi radosnu vest kako će već za godinu-dve biti bolje, pa stoga zbilja nema potrebe da mladi emigriraju, mi vam preporučujemo da dobro kontrolišete svoje impulsivne reakcije. Ako vam onaj lik sa duuugom i uuuglednom političkom karijeeeeerom, tokom koje je strpljivim koracima došao do mesta Osrednje Velikog Štrumpfa, kaže da nema 24 stana u Burgasu, udahnite duboko deset puta i oćutite mu. A ako čujete da je sedam tragičnih smrti kažnjeno zabranom rešavanja ukrštenih reči u trajanju od dve godine, nasmešite se blago i klimnite glavom potvrdno, da drugi pomisle da se slažete da tom merom.

Drugim rečima, savetujemo vam da ne upućujete takve prosipače reči i činioce dela u tri pičke materine, jer terati nekog u tri pičke materine je nepristojno i rezervisano za baš-baš loše ljude, pa vam psovka, recimo, “da se nosiš u tri pičke materine” može biti ocenjenja kao neodgovarajuća, prenaglašena, pa čak i preterana (na stranu izostanak persiranja “nosite”, što je zaista neučtivo). Uostalom, kako hoćete, to je stvar vaše savesti: ako insistirate da izgovarača ili izvršitelja neke belosvetske demagogije oterate u tri pičke materine, učinite to, ali mi vam to ne savetujemo i ne stojimo uz vas u tom nastojanju. Međutim, ako ste spremni da malo ublažite svoju psovku, recimo da izjavite “nosite se svi redom, kolektivno ili pojedinačno, u pičku materinu (tj. samo jednu, prim. SP)”, postoji izvesna verovatnoća da ćemo vam se pridružiti u toj vrsti blagoslova.

Smiri se.

I pustite sad Podgoricu: to je tamo. A mi smo ovde i gledamo svoju muku: sami sebe moramo da trpimo, jer naša vlast je legitimna. Pa i ona vlast tamo je legitimna, kažete vi; pa šta, kažemo mi – i to bi bilo to.

Uzdržite se, pobogu!

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 25. oktobar”

Crnogorski protesti u teoriji i praksi

Stanje u maloj i napaćenoj, ali slobodnoj i hrabroj Crnoj Gori je naelektrisano… ali samo ako kada kažem Crna Gora mislim Podgorica i kada kažem naelektrisano mislim kamenito.

Inače, stanje u Crnoj Gori je prilično redovno. Rusi su konačno otišli kući, hvala na pitanju, uprkos svakogodišnjim ožalošćenim najavama Večernjih Novosti da Rusi neće doći, da su avioni prazni, da je Krim novi Petrovac. Vreme je za odmor do narednog maja, kada će Rusi ponovo doći kao svoj na svoje – ma zamisli.

Pa dobro, ruku na srce, stanje baš i nije redovno. U Podgorici već skoro mesec dana traju ogorčeni protesti protiv režima Mila Đukakovića. Sada ćemo malo da bistrimo to stanje, samo da prvo pustimo kakvu muziku:


Nastavite sa čitanjem… “Crnogorski protesti u teoriji i praksi”

Šta se desi kada Vladimir izjavi ono što nije izjavio, iako je jasno i glasno izjavio da je svoju neizjavljenu izjavu izjavio

Da vidimo šta je to predsednik SANU rekao dok čekamo da se ispostavi kako on to zapravo nije rekao

Od kako je u krvi ugušena pobuna zdravog razuma, ponekada poznata i kao Jugoslavija, sile znane i neznane rade po Srbiji zemlji da otkriju šta je to Srbin. Tokom vremena se manje-više raščistilo koji su to atributi što u čoveku generišu srpsko nacionalno opredeljenje:

verujući pravoslavac, slavoslavljenik, ljubitelj Kosova i Metohije sa akcentom na Kosovu, obožavalac načina na koji ga obožavaju građani Republike Srpske, radi primalac pomoći Evropske unije, neutešni nadalac u rusko bolje Sutra, neiskazani čitalac literarnog opusa Matije Bećkovića, verni pratilac imena i dela Kusturice i sličnih Lauševića, gledalac autorske zabrinutosti nad selom Radoša Bajića, pouzdani svat svakog srećnog venčanja Slobode Mićalović i Ivana Bosiljčića.

Nego, da mi ipak pustimo kakvu slučajno odabranu muziku dok bistrimo problem.

Nastavite sa čitanjem… “Šta se desi kada Vladimir izjavi ono što nije izjavio, iako je jasno i glasno izjavio da je svoju neizjavljenu izjavu izjavio”

Lepše, al’ zamalo: Otvoreno pismo Šefu

Ne vredi: ćuti i trpi, pa opet džaba. Doguralo do duvara

Dobro bre, Šefe. Gde si našao ovog mladoga, kakosezove… Đorđa? Čitaš li šta on piše ovde? Đe je, majkamustara, dobra stara cenzura? Jesmo li i kako smo li, pupupu, do demokratije dogurali? A znam da znaš da se nismo tako dogovarali onomad… uz pljuge i pivo… i takoto.

Kako šta je problem? Pazi ovo:

Mislim da se samo oni koji ne mogu bez plavih zuba, klime, tempomata, automatike, ABS-a, i svih drugih pomagala koja osobu koja ume da rukuje automobilom prividno pretvara u vozača, ne bi složili da je vožnja starog automobila mnogo zanimljivija od vožnje novog.

Nego, da pustimo muziku pa da bistrimo situaciju.

Nastavite sa čitanjem… “Lepše, al’ zamalo: Otvoreno pismo Šefu”