С ове стране моста има један буџак (чуј, један…) који вечито заборављам. Некад је туда ишао нормалан тротоар право на мост, али откако је трг претворен у комбинацију тераса+подрум, на то воде некакве степенице, које почињу испред претпоследњег дућана. А до та два води овај ћор-патрљак плочника. Није да им је нешто помогао.
У даљем локалу се изређало свашта, некаквих туристичких агенција, дрангуљарница и бутика опште праксе. Први дућан кога се ту сећам је био “Елегант”, продавница јефтинијег накита, сатова, дрангулија од бољег порцелана и тзв кристалног стакла…
Требало је цео предњи план да буде у мраку, све до најужег тротоара у граду
Географија је неумољива. Како год да окренем, а да није скроз заобилазно, до града стижем преко (старог) Житног трга. Који сам већ фоткао онолико пута, дојадио је и мени као и вама, ал’ ето, неће географија. На њему је чак и најзгодније место за паркирање, па и кад није шетња до града него вожња зарад шетње, опет тај исти трг.
Зато покушавам да бар преко њега не идем увек истим путем. Да сам ишао право, оним најкраћим, био бих у дну ове фотке, уз коцкарницу, ал’ онда фотке не би било.
Ово је само предњи од четири сијамска киоска (или беше пет). Тако су збијени да мора да имају неки тунел куд улазе. Ајде онај иза са пецивом, и овај кључар, код њих се виде улази, али оне две трафике… Можда би била добра фотка кад бих једном устао довољно рано да снимим како отварају. Мора да је нека вратоломија.
Кључар је бар метнуо лилаве, ака љубичанствене ледовке, па није онај случај да ми плава пробија у љубичасту. Да ми је знати шта се ту догађа. Виђам чак и на врло новим видео снимцима, где нема шансе да је јефтина опрема или скрнав алгоритам за јпег компресију, да плаво и љубичасто светло дају тамнији лик тамо где осветљавају него поред тога. Мистерија за ову недељу.
Видећемо за десетак година како је насуто. Ако не стекне километражу, добро је.
Пошто се најзад има времена, ајд мало у шетњу. Са фоткалицом у руци, дакако. Јер мада сам све те сокаке, што су у домету, прошао стотинама пута, увек улети нешто ново, западне за око па га ваља ишчачкати.
Ево нама нове сиве коцке у крају. Сад је прилика, још ништа не пише, не знам шта ће ту да продају, видим само да су почели да монтирају рафове на спрату.
И плочник је, наравно, сив, али се згодила комбинација плавог светла са прочеља и наранџастог са улице, те ко зна чије већ рекламе од прекопута. До отварања ће можда и да никне трава у та два правоугаоника, а можда ће да се сете и да направе паркинг до улице, иначе џаба све остало ако им се тамо запати блато.
оне полицијске играрије са једносмерним огледалом, као да је улица на саслушању
Јер, ако ћемо право, може ли се ово назвати другачије?
Ово је бивша амбуланта на крају Гимназијске. Упркос избледелом и офуцаном стању садашњем, задржала је лепоту, јер је рељеф на фасади, изгледа, цео и на броју, осим над чеоним прозором. Као што спачек буде лепши кад је мало чукнут, или фармерке кад избледе од ношења, по истакнутим ивицама.
Неком је пало на ум, и успео је то и да прогура, да изведе овакву контру свима.
Шврљајући насумице по кандидатима за ову рубрику, тј по фасцикли /slike/egzibicija, натрчим на овај мали допринос борби против сивила. Сегедин, септембра 2010.
Из неког другог угла бих можда имао и композицију а вероватно и гипс на неколико удова, јер бих морао на коловоз. Овом улицом се улази с наше стране, води право према центру. Овако, с тротоара, се можда не види баш много тога, али се види оно што сам хтео.
Тај крај линије је углавном гађао Кинту или Граднулицу, нема тамо никаквих Ливада
Већ не знам колико фотки сам окачио овде из категорије “снимљено из буса ноћу, пред семафором”. А у ствари ме много више привлачи атмосфера у самом бусу. Но, препрека је увек било онолико – гужва, килаво светло, крнтија се тресе, тврдо огибљење поскочи кад прегази пикавац… ма све.
Поврх тога, јако се ретко и затекнем у бусу. Скоро да сам почео да планирам да напросто седнем и возим се до краја и назад, па шта ушкљоцам, ушкљоцао сам. Кад, виђе врага: урадио сам шта сам хтео још пре пет година, ама слабо је памћење…
И у ствари има све што сам хтео да има. Можда понеки путник?
Ишао сам тада на један од бројних састанака одбора за прославу 40 година матуре (а отад прослависмо и 45), и најзад успео да ухватим аутобус. До најближе станице ми треба скоро 12 минута, а да идем пешке скроз око 40… тако да и није била нека штета она два-три пута кад ми је побегао. Ал’ овог пута сам пошао мало раније.
кад узмем две кугле сладоледа нисам обавезан да поједем корнет ако ми се не свиђа
Пошто смо се помоћу гепееса успешно довукли до Сокобање, рачунали смо да ћемо се још успешније докопати аутопута. Међутим, узјогунио се. Прикаже почетни екран, али где год да га пипнем, он прикаже ситан ћилим, нешто као кад се старом телевизору раздеси вертикална фреквенција. Тачније, као кад катодни монитор картица потера да ради у неком режиму бржем него што овај може да поднесе. Дакле, саме штрафте и ни макац. Ето и кад нешто планираш, испадне пустоловина. Куда сад?
Сетимо се да смо код оног мостића видели раскрсницу са гомилом путоказа, па окренемо на ту страну. Сад видим да је требало на супротну страну, ал’ шта фали Књажевцу, већ смо били ту. А време таман душу дало за возикање, сунце огрејало, ваздух свеж, тојест свеже опран и окачен да се суши. Боје гракнуле, нарочито зелена.
Посебно сам стао ради једне фото сеансе, али нисам задовољан. Нисам навикао на ту природу, шта ли. Ова ми се једина свиђа, иако сам на другу страну ишкљоцао читав аутокрп од десетак снимака – тај ми се не свиђа.
Колико је око пута живописно и у бојама, толико је сам пут у педесет нијанси сиве, без прелива, више онако у виду набацаних некаквих квадрата и других занимљивих облика. А и то што ми замишљамо пут као равну површину није ни налик оном како тај пут замишља себе.
Ово је снимила госпоја, на мој наговор. Колико год да је живописно, некако ме више вукло да возим него да застајкујем сваки час.
У Потркање нисмо свраћали – нит смо најављени нит смо баш неки вински типови, а што се тиче вина, она би црно а ја бело. Добро да се око осталог слажемо.
Па се тако и то апсолвирало, нешто касније и дипломирало, те није више било тих цимерских прича. У међувремену смо драга и ја кренули у авантуру звану развијање материјала у боји, и након пар ролни за пробу одмах кренули у експериментисање. Прво смо развили једну ролну слајдова, што је мало чудна прича (развије се али не исфиксира скроз него само у нечем што спере развијену емулзију, па се она неупотребљена емулзија осветли, па онда развијај то и фиксирај). То је испало, хм, скоро да личи на нешто, нисмо били задовољни.
А шта ако развијемо дијапозитив као негатив? Ајде да видимо.
Наравно да експеримент није ограничен на лабораторију, има ту још.
Разлика између негативске и (дија)позитивске траке је у тзв. масци, што је некакав розе филтер уграђен у саму пластику. То наводно олакшава подешавање беле кад се ради субтрактивним поступком (тј кад се умећу жути, цијан и магента филтери да се подеси боја светла према боји материјала и боји светла на снимку). Ми смо радили адитивним, тј осветљавали једном плаво, једном црвено и једном зелено, те нам та маска ничему не служи (а у ствари не капирам чему је и иначе служила, прича делује неубедљиво). Боје које смо овако добили су биле много боље него било којом од претходне три-четири варијанте.
Нисам једини фоткаџија на Суштини који се бавио аутокрпом, ал’ сам ваљда најистрајнији најдосаднији с тим. Јер ме сврби, никад не испадне баш онако како сам хтео.
Нешто ми се чинило да ми се почесто виде шавови и кад се у кадру ништа није померало, јер се померам ја, иза камере. Тј померам камеру лево десно, а требало би да је обрћем у месту. Што у ствари не би требало да је технички проблем, ама се треба спремити. Па, ево шта сам урадио (озбиљно препоручујем поглед на велику, боље изгледа).
Овог пута пролази мимо жирија уздигнута чела. Задовољан је жири, тј. ја.
Стандарди су данас поприлично опали. Наћи ћете кромпир који је позеленео, јер га држе изложеног на светлу, нису полагали онај хигијенски минимум где се учи да је соланин отрован. Наћи ћете скинуту рампу на пружном прелазу јер је укинуто радно место рампаџије. Наћи ћете свашта. Једна ствар се, ипак, опире ентропији: фотографски стативи се и даље праве како треба.
Требала би за то она машина што уклања неоштре пикселе, па да увећавамо.
После оне серије слајдова, ни сам не знам зашто, узмем неки Орво негатив. Колор негативе нисмо волели, јер нисмо имали опрему да развијамо колор папир, а и поприлично су нас поплашили с тим колико то кошта и како је тешко добити технички исправан отисак. О умјетничком дојму да ни не говоримо, за веће формате би требало узети кредит.
Ал’ ето, ваљда сам чуо да то неко ипак ради, а ја морам све да пробам. И зато негатив. Испало је да је тај негатив чекао целе две године да буде развијен, што је противно сваком упутству које приложе у кутијици, на бар шест језика (које сам волео да читам и упоређујем текстове, свашта сам научио). И то у развијачима од друге фирме, што су сви произвођачи строго забрањивали… у намери да нам продају и то. Ал’ нису продавали код нас…
Ово није игра типа “пронађи мачку” него “пронађи аутора, комада три а можда и више”.
Ово је снимљено у већ помињаној соби. Колико год да је замрачена, историја избија на све стране. Бели квадрат на левом зиду је био пројекционо платно. Зашто квадрат? Па због усправних слајдова. Напеналили смо дијапројектор на каљеву пећ, убацили усправан слајд, измерили колика је и где је слика, офарбали бело квадрат са страницом те дужине и готово.
