Tag: fotka u podne

Једна од пре: станични комшија

Пребирајући по својој мнемотехници, дакле фасцикли званој ‘егзибиција’, натрапам на доказ за своју тезу о историјским налазима који не вреде много ако немате познаваоца, коме ће то да послужи као подсетник. Ако имате… е, онда се расплете прича.

Ово је Шарлотсвил, да, онај. Поглед са перона аутобуске станице. Од пре неких осамнаест година.

Као прво, није у Америци све веће. Аутобуске станице су им несразмерно мале, за наше појмове, у односу на величине градова. Ова заузима плац за у вр главе две куће и прима не више од осам аутобуса, од чега бар три има да се стисну у дну авлије и чекају да се ослободи неки перон (бројање по мрљама од уља није поуздано, изгледа као да има више перона). Има билетарницу (у виду као шанка за три продавца карата – дакле нема оних шалтера са стаклима), има нешто флипера на спрату и аутомата за газирана пића и грицкалице. Нема ресторан.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: станични комшија”

Једна од пре: киоск иза месне

Као што је Нови Београд важио за спаваоницу па се разгазио, тако је и зграда моје месне заједнице изгледала као промашај, једноспратница у низу приземних кућа у обичној банатској улици (не Банатској, та је четири ћошка даље). Међутим, временом се ту накотило којечега и ствар је некако легла.

Током последњих 30 година, откако навраћам туда, на простору од 100м око тог ћошка се измењало бар петнаест којекаквих дућана. Прехранину самоуслугу је наследио Гомекс; живинску месару некадашњег Јука/Агрожива (било је још једно име успут) је узео Цигула и претворио у месару, па печењару/месару, па само печењару, па на крају и то затворио и сад је коцкарница. Ту је и први овдашњи продавац воде; његов брат је имао хардверашку радњу одмах поред, па ју је после преселио у град а локал издао за дућан, који није дуго издржао. Сад је и ту коцкарница. Ту су и две пекаре, обичан дућан, чистачи тепиха, агенција за регистрацију кола, друга пиљарница, друга месара.

На суседном ћошку је никла комшијина пицерија/рођендаоница (да, то је сад реч). Али, иза месне заједнице, на паркингу…

Тек ту има свачега. У самој згради МЗ су и нека школа енглеског, пошта, апотека и бележник. Ту је и улаз у забавиште и неколико киоска и теретни улаз у самоуслугу. У киосцима су, редом, мењачница (и њен бивши киоск, мањи и тренутно ван употребе), киоск са слике премештен тамо, пиљарница, живинска месара.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск иза месне”

Једна од пре: свадбени поправни

Не, није поправни за младенце, ни за мене као фоткаџију, него за мене као самураја. Јер прошли пут сам хтео нешто па није успело. Ваљда ћу овог пута бити боље среће.

Елем, о том аутокрпу по плесном подијуму. Аутокрпљеним фоткама се обично не виде шавови, јер се то и не шије него претапа. Претоп се не види јер се фотка нешто што се не мрда много, па аутокрп то среди глатко. У противном се добију разни духови, продужени и скраћени аутобуси и сличне керефеке. Кад баш мрда, мења се светло… или одбије да уради или буде свашта.

Зачудо, у тим претапањима су се боје добро очувале. Обично (Марфи би имао коју да каже на ту тему) се у којекаквом муљању деси да се очува ово и оно и дсз, само боја на тим местима оде у некакву прашњаво сиву. Ту сам овог пута имао среће. На појединим деловима, нпр девојка у средини, добија се нешто на граници психоделије, за шта би неки рокери из оног времена секли вене само да имају тако нешто за омот албума.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: свадбени поправни”

Једна од пре: свадбена пустоловина

Ово има толику предисторију да не знам одакле да почнем. Од старог па новог Сезама, па до другог форума где сам мислио да ћу затећи старо друштво па нашао ново, па до трећег који је збег из овог другог? Свеједно, сваки од тих форума има неки свој живот, а у животу се догађа. Свашта, па и то да форумашица реши да се уда, па на форуму тражи тамбураше, фотографа…

И успут се ја јавим да прокоментаришем како сад волим да фоткам сватове јер сам бочни, необавезни фотограф. Онај обавезни део, протоколарни, има ко, ја могу да шврљам и хватам сцене, детаље, фаце, амбијент. Укратко, могу да се зезам и уживам у фоткању. Ту сам мислио само да убацим идеју, каквог фоткаџију да тражи, мора да имају неког другара који би то волео да ради. Уместо тога, стиже порука “ангажован си, колико тражиш?”.

Па, ништа, ја то волим да радим. Једино сам тражио негде да одспавам до ујутро, јер свадба је у Срему, од Сремаца се нико није извукао да не попије ништа. Имао сам у виду нешто типа вреће за спавање или смештаја као за екскурзију, испало је да је нека хотелчина са базенима и амамима. Резултат је исти, само сам преспавао и умио се. Ајд сад фотка па онда остало.

Шта је сад ово? Па, разлаз. Возач на снимку је видео сниматељ, смештен у истом хотелу, а снимљено је нешто иза поноћи, кад смо скупили пинтле и кренули на спавање.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: свадбена пустоловина”

Једна од пре: нема ко да покоси

Села има разних, па се измишљају поделе. Географске, демографске, … уз мало стрпљења дала би се наћи још нека графија да се дода на тај списак. Данас остаје само једна подела, умире ли или не.

Једна ситна трансфузија умирућим селима смо и ми викендаши, што смо се убаштрали међу сељане ал’ не живимо тамо, него дођемо кад има нешто да се ради, или да се скупи друштво на дернек.

Ово је капија мог првог комшије са баште, кога никад видео нисам. Само сам чуо да је то купио, те ће доћи кад му крене пензија. Комшија преко пута је исто викендаш, али поиздаље, па бар он борави ту понекад месецима.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: нема ко да покоси”

Једна од пре: плитко и житко

Љубитеље природе прво питам да ли воле блато. Јер они то већином замишљају као парк, подшишано, геноцидним методама уклоњене сувише биљке, а ако може и понека стаза да је поплочана и понека клупа да има где да се седне. У тзв. нетакнутој природи тога нема, стазе су тамо где се угазе. Где се угази ту трава не расте. Где трава не расте биће блато.

За гажење по блату треба техника, штогод различита од хода по сувом. Не газити ни петом ни прстима него целом површином; не одбацивати се о прсте него дизати ногу – све у свему, не појачавати притисак на било коју тачку (јер се онда лепи на ђон), нарочито не укосо, јер онда клизи па се љосне. Или да се родите као барска птица.

Ово је код комшије, он има и гуске и патке. Ово је њихова стаза.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: плитко и житко”

Једна од пре: дани лудаје (8)

Навикли смо да нам све касни, па кад након четири узастопна новембра најзад падне ваљан снег, ником ништа. Него ударимо у носталгију за летом. А летос, е, родиле лудаје.

Оно нису само лудаје, било је и пешес фела тиквица и тих цукинића и како се све не зову, једино ваљда натегаче нисмо запатили. Имамо и рекордера.


У чему је проблем са оваквим фоткама? Светло није, лепо се наместило, сутон, плави сат, боје се згуснуле. Композиција – калај работа, паркирам ону једну вертикалу у усправни златни пресек, средину лудаје у водоравни, зелениша около колико мислим да треба, готово.

У чему је онда проблем?

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: дани лудаје (8)”

Једна од пре: гвожђе и дим

Често користим три рндалице, о двема сам већ писао (она за музику и она за фотке) а трећа је на овој страни. Нанела ми је сопствени стари чланак о позамантерији градској, па сам се сетио да нисам престао да се бавим њом. Томе, у ствари, нема краја.

Јер кад почнете да је примећујете, нећете никад престати. Не само што сви ти стубови, стубићи, ограде, опшиви, ивичњаци, жардињере, бетонске кугле (оне што изигравају антитенковске препреке да вам се не би паркирали на травњак) неће нестати из видокруга ако престанете да их примећујете, него нећете ни моћи да их не приметите. Тако, например, кад сам пожелео да ухватим овај урбани дим (ко га је урбао, рука му се позлатила)…

…не да нисам могао да избегнем околну гвожђурију, него сам схватио да без ње фотка нема смисла. Јер.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: гвожђе и дим”

Једна од пре: а и та свирка

Замало да заборавим, ал’ ме свраћање овамо (онако као онај Јосиф из Трбушнице) подсетило. Дакле, главна ствар на том дочеку је била свирка Атомског склоништа. Које никад нисам видео уживо, ал’ никад није касно.

Било је неке галаме по новинама око ове свирке, јер је морала да иде преко оног вагона што дође одмах иза локомотиве – е, да, тендера. Само што у њему не носе угаљ него јавне набавке. Свашта, као да постоји други понуђач музике Атомског склоништа осим њих самих. Живи су и здрави, рано је за појас притоке (tribute band). Дакле:


Оно, јесу се свели на трио, ко умро ко баталио, ал’ праше и не дају се. Чак су и уобичајено рокерско спонтавање публике извели са мером а и успехом, публика је вала знала текстове напамет, а кад су други пут одсвирали “Треба имат душу”, била је и довољно гласна. Имам и нешто видеа, где се то лепо чује (Грба неће поверовати да ми је и то пало на ум, ал’ има коза рог), но нећете дочекати да ја то измонтирам и бацим на цевку, умем ја паметније да дангубим.

Има још.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: а и та свирка”

Једна од пре: не знам зашто баш ова

Онда смо стигли и до те свирке. Публике се полако накупило. Кад смо ми пристигли, око 22:30 било је попуњено отприлике до споменика, а и ту је било места да се прође. Ово је сат касније, у 22:34, кад се већ осећало да је у публици бар степен топлије.

Оваквих фотки сам нашкљоцао десетак, јер ово је ретка прилика да се у граду види оволико људи, па се рука сама диже и шкљоца. Једино немам појма зашто сам издвојио баш ову.

(велика)

Снимио сам је кад смо решили да мало протегнемо ноге и обрнемо круг око споменика, да видимо има ли кога познатог. Срели смо типа који је некад давно радио у продавници плоча, у Шациној књижари. Издиванили се онолико, показивали слике унучића.

Али зашто баш ова фотка а не нека од преосталих десет?

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: не знам зашто баш ова”