Једна од пре: загревање за дочек

На тргу је већ била почела свирка… или је то још била предгрупа, ко ће га знати, план је ионако био да уђемо у Библиотеку (један од првих кафића у Србији под тим именом, а није ланац него се досетка прочула). Тамо није било где да се седне, па смо продужили.

А штета, код њих је добра музика и често се нађе и неко пиво мимо она два произвођача, ако су два. Ни Гимназијска улица више нема двадесет кафића као крајем осамдесетих (што је и саранило корзо), то се углавном прелило у главну улицу и на њу. Нашли смо Трокадеро, скоро празан.

(велика)

Атмосфера вара… овде нема ко да каже “Свирај то поново, Семе”, овде трешти турбо поп или како се већ зове тај спој до даске упрошћеног попа и већ четр-пет пута упрошћаваног турбо фолка. Очекивао сам да ће се та синтеза то спајање десити за мога вакта, ал’ није морало за овако низак ику. Изневерила асимптота, додирнула своју криву, нису севале варнице него паре, ето.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: загревање за дочек”

Једна од пре: трепни де који пут

Некад давно су се љубитељи фоткања делили на клинце са идејама и маторе прдоње са добром опремом. Подела је, дакако, груба и погрешна. Било је итекако клинаца са опремом коју смо могли само да сањамо а који нису ништа ваљано направили њом, и обратно, искусних вукова којима није било жао пара да имају чим да остваре те своје идеје.

Некако волим да замишљам да сам у тој другој групи, маторац који још није испробао све што му је пало на ум. Овог пута, стробо (велика).

Стробо ефекат сам први пут на својој кожи осетио 1976. у неком дискаћу у Орахову код Бачке Тополе, где сам са великим чуђењем пратио како жар цигарете увек тачно стигне следећу слику руке… хм, кад би тако нешто могло да се сфотка… Ефекат је био да не треба алкохол.

А онда је прошло четрдесетак година.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: трепни де који пут”

Једна од пре: сплав 4

Данас без много текста. Ово сам напросто морао да шкљоцнем, јер је залазак, сат-два после фотке од прошлог пута, био баш тако шмурав, шмрљав и никакав, како треба за ову врсту снимка.


(велика)
Дакле цела прича је у томе да ухватим изрез, и да онда у Сировом извучем овакве тонове. Нисам их тако видео на лицу места, него у глави, па сам га бар два минута тинцао док није легло, и ето га. Нема вађења попут “ма ја сам то баш тако хтео”, јер није вађење – баш сам овако хтео. Крај, нема више.

Ој, кафано: сплав 3

Ово је снимљено на сплаву, али је могло бити снимљено и на педесет других места. Појава се зове, у фотографском жаргону, моаре. Што није био никакав проблем са филмом, осим кад имате две тканине једну преко друге.

Наша Википедија нема чланак о моареу; спомиње га у чланку о алијасингу, који не препоручујем. Преведен је очајно, са гомилом грешака, а ни изворни назив није најпаметније изабран. Алијас је само отмен назив за надимак или конспиративно име и нема везе са узроком оваквих ефеката. А ефекат ћете видети ако ову фотку, у пуној величини, будете смањивали и повећавали.

Пре него што кренем са теоријом, само да кажем како је дошло до овог снимка. За столом, два пушача и два јок. Ошацујемо одакле пирка, па пушачи седну низ ветар. Таман стиже клопа, кад неко закључи да то мало јаче пирка и спусти ову ролетну, те скроз поремети струјање ваздуха. И тако привуче моју пажњу, и објектив.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: сплав 3”

Ој, кафано: сплав 2

Како рекох прошли пут, постоји та теорија да производ амбијента и клопе не може да превазиђе неку свемирску константу, што би требало некако да укључује и цену… тј ресторанска клопа је управо једна од оних области где скупље не мора да значи и боље. Јер, како уче некретнинци на првом часу, три чиниоца утичу на цену: локација, локација и локација.

Главна фотка за данас је сама сала, на – нећете веровати – сплаву. Сплав те величине нећете видети у кањону Таре или горњем току Дрине, нити ћете наћи довољно балвана да га очас направите. Ово је овећа пловећа хала.

(велика)

Пази га, сплав са терасом на спрату а под кровом. Тешко би то Робинзон Крусо склепао да обиђе острво. И што јес јес, амбијент је занимљив, поготово кад зимско сунце тако искоса набаца одсјаје са воде по таваници. Има се шта видети, има на чему око да се заустави, а и објектив.
Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: сплав 2”

Ој, кафано: сплав 1

Не, не отварам нову серију, нема толико материјала. Ем госпоја боље кува од већине кафанских кувара, ем код куће имамо бољи избор пића. Ал’ понекад се ваља, због друштва и амбијента. Овај код куће сам већ намртво исфоткао, па нек натрчи нешто различито.

Ако истрајем на ту страну, можда ћу најзад заокружити теорију о кафанској комплетности. По њој, кад се помноже амбијент и клопа добија се број који не може бити већи од неке тамо константе, коју још нисмо утврдили. Шта се може, не да се емпирија без довољног узорка.
Тако на једном крају криве имамо комбинацију одличног амбијента са лошом клопом и минималистичким избором пива.


(велика)

На другом крају су којекакве соцреалистичке кутије са голим зидовима, ћумези са подом од виназа или нафтираним патосом и надрканим келнерима у алтернативно белим блузама, које зачудо имају генија за кувара и газду који не жали материјал.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: сплав 1”

Једна од пре: родиле кајсије

И онда, јесу ли најзад родиле те кајсије? Па, онако, три гајбе. У ствари, четири и кусур, после је било још, ал’ кад сам ово сфоткао, три.

Ко има кајсије зна која је то патња. Цветају двадесетог марта, дваездругог падне снег, па дваеседмог још један. Или цветају нормално али температура ниска и пчеле изађу тек десети дан. Или цветају обилато а сутрадан удари мраз. А онда кад роди…


(велика)

… онда никад краја берби. Кад нема не ваља, кад има не ваља. Ко ће свету угодити.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: родиле кајсије”

Једна од пре: свемирска 2

Већ је била једна свемирска, кад сам надахнуће нашао у пекмезу од шљива. Веровали или не, ова је снимљена на истом месту.

Да не дужимо… ево је.

Ако ћемо уопштено, све се фотке снимају на истом месту. То уопштено место се зове свемир.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: свемирска 2”

Једна од пре: ево доказа

На Менхетну све има онај мутни сјај, попут кваке на улазним вратима. Нема много прашине јер нема довољно биљака ни земље, свуд је бетон и асфалт, и главни извор прашине су људи. Дакле, перут, кератин са коже, папирићи, пепео који направе преостали пушачи.

Занимљив је поглед на тако углачане шахтове кроз поларизациони филтер, нарочито кроз поларизационе наочари, иако не би требало – светло одбијено од метала није поларизовано, за то вам треба стакло, пластика, лак, течност. Тако нешто се накупи на површинама шахтова, од материјала са тог људског списка, и углача се ђоновима и точковима. Јер туда непрекидно пролази река људи, сваког дана.

Као што је некад пролазила и овуда. Док није пресушила.


(ево и велика, да се види да се још праве шахтови по ЈУСу)

Господо, постигли сте да вам шахтови зарђају за цигло две године. Јер нисам ја једини који нема рашта да долази у град. Нема ко да гази по овом па је успело оно што досад ником није, да зарђа пред најелитнијом адресом у граду. Ово је испред броја 1 у главној улици.