-А шта ти то сликаш?
-Град, какав је данас.
-А за шта?
-Како за шта? За себе. Да имам.
-Ај ме сликаш!
-И шта онда? Треба после некако да ти дотурим слику… И што да се петљам. Ал’ ајде.
И сликах га. Немам појма шта је хтео, осим да се слика.
Tag: fotka u podne
Једна од пре: субјективно зелено
Знам ја мене… У стању сам да прођем поред нечега хиљаду пута и не да га не примећујем, него кад ме неко минут касније пошаље по то, не знам где је. Но, кад пребацим очи у онај режим кад гледам као фоткаџија, видим што иначе не видим. Например, обичну траву.
Траву обично замишљамо као војнички подшишану, као апсолутни геноцид свих осталих биљака које су хтеле ту да расту, дакле као травњак. Мени мало дужа трава баш и не смета, док не почне да смета.
(коме треба да одмори очи, велика)
Ово је снимљено априла, док је још било кише, па је то расло брже него што сам могао да покосим. И ту се сударамо са субјективним погледом.
Једна од пре: ала се накалабурило
Такође се каже и “ала се начомрдило”, уз уобичајени додатак из Радована трећег, “ко да ће говна да пададу” (није верно оригиналу, ово је банатски). То је оно време кад се навуку тешки и тмасти облаци и само се чека да фљене кишурина.
То може да потраје два минута или два сата. Киша може и да не падне, или падне негде другде. Без обзира на исход, добро се смрачи, па се онда каже “ала се сноћкало”.
Проблем са дочаравањем те атмосфере је аутоматика. Увек пусти светла колико мисли да треба, па мора да се вара.
Једна од пре: ајде и тај залазак
Рекох прошли пут да су ти заласци најлакша ствар. Међутим… нашкљоцао сам их се онолико, и тек сваких неколико година улети неки којим сам задовољан. Да ли сам превише критичан јер је то ипак кич тема, онако за разгледницу, или сам их се превише нагледао, не знам ни сам.
Али, ево овај.
(велика је повелика)
Једна од пре: залазак шљиве
О сутону се углавном хвата залазак, што јако фрустрира људе на источним обалама, јер сунце залази са погрешне стране. На копну је то свеједно, дакле нека линија обзорја, ако падне који румени облак, шкљоц и јао види што је лепо. Осим што сте онда промашили све остало.
Срећа па држим крошње на воћкама релативно ниско. Орезивање? Одсечем понеку грану кад ми баш смета да пролазим. Истина, морам да гледам куд идем, што и није лоше – да нисам гледао, не бих видео ово.
(велика)
Технички, нисам скоро ништа чачкао. Оно у позадини је било баш овако црвено – кора ринглова (ака џенерике ака generic plum) јесте штогод црвенкаста, а боја цигле у позадини је исто штогод црвенкаста.
Цео предумишљај је био у одлуци да изоштрим на шљиве, које су биле у сенци тог тренутка, дакле плаво светло с неба. Мало изреза да избацим небо, смета, и кривуља осветљења да га довучем до оног како га се сећам. Готово.
Једна од пре: дункл тегет јарко плаво
Као што може кафа без кофеина, може и град без пиваре да има Дане пива. Истина, не више треће недеље августа, него четврте, јер је тај термин Београд заузео за свој Beer fest, јачи тлачи а паметнији препушта.
Одвојимо по једно вече скоро сваке године, да испразнимо по коју криглу и напунимо картицу снимцима. Прошле године сам носио видео камеру, јер сам био тако некако настројен. Ове нисам, него лепо канона о раме, криглу пред себе и зверај около. Нисам незадовољан серијом али некако ми се ништа не издваја за овде, или се издваја цело туце, како већ повучем црту.
(велика није претерано боља)
Ово је после ентог пива, кад смо кренули кући. Дакле све погрешно, све противно саветима које сам писао овде (да их утувим), све сам урадио што не треба.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: дункл тегет јарко плаво”
Једна од пре: под светлошћу рефлектора
Те давне шесет прве су нам не само асфалтирали (асфалтовали?) улицу, него и поставили неонско осветљење. Тј живино, што сам ја тада бркао са некаквим кокошкама. Било је најзад довољно светла да смо почели да се увече играмо на улици.
Преко лета су се око светиљке, наравно, скупљали комарци, а и много веће бубе. Чак и неке за које нисмо дотле ни знали да постоје, нисмо имали довољно јака светла да их навабимо. Било је међу њима и правих оклопника, који би летели док не падну, а тај пад са висине од 4-5 метара се баш чуо. Нешто налик бубашваби али бар упола веће.
Тај плес под светлошћу рефлектора ме фасцинирао тада. А после… већ нешто мање, јер на фотци никад не испадне како очекујеш. Но, ко чека дочека (не, на хрватском се не каже “тко четка дочетка”, то вас је неко прешао).
Јер, најзад ми је дошло из оданде у главу да могу да шкљоцнем и петнаест пута ако хоћу, док методом грубе силе не нахватам два-три снимка где ће тих буба под светлом бити онолико колико се мени чини да их има. Прва тура се, наиме, завршила неверицом – како бубе знају кад ћу да шкљоцнем, па се разбеже? Кад сам нанишанио било их је милион.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: под светлошћу рефлектора”
Једна од пре: и остали опрашивачи
Кад је оно миш прегризао оне жичице што воде у осовину диска, Јоца Смуђ је рекао да он нема тако фине сечице којима би то тако хируршки прецизно пресекао. Слично чудо природе сам видео кад су се дрводеље населиле у неку натрулу греду. Пиљевина коју избацују кад дубе себи гнездо је финија од брашна, а само гнездо практично савршено ваљкаста рупа.
У ствари не знам да ли је ово на слици дрводеља. Величина одговара, кретње одговарају, али је ова буба нешто сувише светла. Ко зна, можда и њих има у разним бојама. Изгледају опасно, међутим не прилазе уопште, не нападају и чак ни не знам да ли имају икакву жаоку.
Иначе, умеју да се угнезде и у готову рупу кад им се свиди – например у управљач бицикла. Хм… сад кад сам тражио линк, наша википедија не зна за пчеле дрводеље. Можда је ово нека врста бумбара.
Као и код сваког оваквог снимка, треба наћи ту златну средину између свега… што, наравно, препуштам аутоматици тј овом рачунару са објективом, који се назива камером. Ако ништа друго, бржи је од мене, док бих ја наместио то како ја хоћу, оде буба. Нисам незадовољан – међу десетак снимака има чак три која су довољно оштра (тј сваки је негде оштар, ама “негде оштар” и “оштар где ја хоћу” није исто). Ослањање на аутоматику има својих добрих страна.
Једна од пре: неко мора и вредан да буде
Кажу тако “вредан ко пчелица”… а кажу и “што се мора, није тешко”. Кад ти је главни извор свега за преживљавање у цвећу, а цвећа има само кад има, нема друге но да се спрема зимница. И пчелама, канда, не смета да проведу пролеће и лето правећи залихе за зиму. А ко зна, можда се преко зиме културно уздижу, оргијају, мењају друштвено уређење, смењују владу… може им се, урадиле су посао кад је требало.
Али ово се зове “једна од пре”, дакле очекујете фотку а не фантастичну пчелињу социологију (и пчелари их зову друштвима, није израз изабран без везе). Па, ево фотке.
Погледајте и велику – да се види колико се полена накупило у цегеру. На претходној, шест секунди и два цвета раније, тога има приметно мање.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: неко мора и вредан да буде”
Једна од пре: ужљебљено
Својевремено сам у Москви провео неко време медитирајући над тајанственом утиснутом шифром “Ц8К” на отварачу за пиво. Неће бити серијски број, кратко је. Шифра модела? Ма какав модел, обичан отварач, комад лима… Мозгао сам тако, све док нисам приметио сличну шифру на нечем другом, па по аналогији закључио да је то Ц(ена) 8 К(опејки).
На другом крају спектра је била гомила одштампаних спискова особља болнице, кад смо уводили кадровску и плате. Сеанса се отегла, ја своје завршио а колеге се још пате, па узмем неки дењак папира да метнем на сточић, да седнем на њега. И гле, на неком таквом списку, отприлике петнаестом у дубину, пише “најновији списак”. Е, дуго вам и трајо…
Ето, неко се понада да ће тај најновији бити и последњи. Неко се ни не нада да ће икад бити неке инфлације па угравира цену истом пресом којом је производ направљен. Нема пророка.
(велика)
Овде се види како пролази слава светска, и како скоро да ни не вреди правити ствари да трају, због тзв. компатибилности. Штавише, старост купатила се увек може проценити по броју трагова ствари које више нису ту, остале само рупе у плочицама.