Tag: fotka u podne

Једна од пре: није прогорело овог пута

Већ сам спомињао како канонов чип уме да не буде довољно јак да издржи неке јаркије боје, нарочито цвећа, и да после никакво мамуљање у Сировом не може то да сведе на виђено.

Већином ми успева, код шебоја, даниноћева (или како би већ гласила множина тога, јавите ко зна), руже нису никакав проблем… али имам један цвет који фоткам сваке године, а успе сваке четврте. Дивљи зумбул.

Ово је тај дивљи зумбул, и његова дивља дункл тегет боја. Некако лакше успева кад га фоткам у сенци старе крушке. На сунцу или при светло облачном не иде никако, прогорева. Штагод да му урадим, делује прејако, две нијансе јаркије него у тзв. стварности, нема ваљане сенке, изгледа као да је буџено.

Е зато, кад се потрефи година, и најзад једном успе то са трефљавањем тонова, испадне овако бесмислена фотка, без неког распореда светла, без композиције, ма нема ни локомотиве…

Ал’ ето, трефио сам тон. Погодио циљ, промашио све остало.

Ма није ни ово како треба, боље то изгледа у тој тзв. стварности. Не може ни дигитална фотографија све.

Једна од пре: поглед у страну (2)

Копајући по сећању, испада да сам се тим степеништем увек пео и то носећи бицикл – за низбрдо је ипак некако лакше другом страном, кроз главну улицу.

Упркос томе што нисам нашао чланак са оваквим насловом, оно (2) је за сваки случај, јер чим сам га срочио, одмах сам у глави чуо музику бенда Деја Вуле, што неки читају као дежа ви… о судбини јадног слова ј у разним језицима ћемо неком другом приликом, кад (и ако) нас прође јед над злоставом слова х.

Елем, као што многе добре фотке не изађу у јавност јер су снимљене на пет минута размака од других, још бољих, тако неки добри призори не завреде пажњу јер су тик до још занимљивијих. Зато постоје фотографи да те ствари примете. Можда не из прве: овај ћошак је на крају главне улице, уз пешачки мост, и толико пута сам прошао туда са фоткалицом у руци да мора да имам доста снимака одатле. Ал’ ево га:

Волим тај крај око реке јер улице кривудају, а има и узбрдо-низбрдо, јер с једне стране треба некако сићи до реке, а с друге стране мора и навише, јер кажу да је боље ако је мост изнад воде. Нешто слично је и оно “зашто вам је железничка станица тако далеко ван села?” – “па рачунали смо да је боље ако је ближе прузи”, само у супротном смислу, не ваља да је мост ниско, смета бродовима.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: поглед у страну (2)”

Једна од пре: билијар

има тамо сва сила пројекција и развлачења разних, математичких трикова да се из суседних снимака исконструише један

Прича почиње короном, и комшијином кафаном. Од комбинације рођендаонице/пицерије остало је доста, у ствари, само што је из оног дела где се деца играју уклоњено доста кафанских столова. Уместо тога су убачени сто за пинг понг и билијарски сто. А и јеловник је промењен, уместо само пице и рагу чорбе, сад има и роштиља (од Запонетија) и којечега.

Билијар је одличан за фоткање. Светло не може да омане, поготову сад кад су ледовке (5200К, добра температура боје), а по правилима стоји тачно где треба. Покреће се ствар у кадру, а опет неће да истрчи из њега. Радња се понавља, тако да уз мало посматрања може да се стекне осећај када то треба да се шкљоцне да би се ухватио тренутак. Истина, нема ту драматичног тренутка, није ово неки акробатски спорт, ово је кафанска игра. Можда, кад бих чекао довољан број сати и то стално приправан. Захтевно, а и непрактично – нисам дошао да фоткам билијар него смо госпоја и ја довели унуке да се играју док је напољу хладно.

Но, бацајући повремено поглед на билијарски сто, сетио сам се нечег другог, што сам једном постигао (скоро) случајно, пре осам или девет година, кад сам фотке за аутокрп урадио двапут, па их подметнуо софтверу све – и добио боље него што сам очекивао. А да пробам нешто слично?

Само да пријавим Шефу да сам овде послушао његов савет.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: билијар”

Једна од пре: ово ретко радим

На мојим фотографијама се лако уочава шта не радим никад – не фоткам спортске догађаје, велика окупљања, већину облика шоубизниса и нарочито избегавам оно што се неко лепо досетио да назове одвратајзингом.

Ако и не идем на таква места, уме да се деси, мада ретко, да нешто занимљиво упадне тамо где идем.

Неочекивано лепо време за ово доба године (стварно, кад сте последњи пут чули ту фразу?) није баш напунило главну улицу, тридесети је јануар и људи као да више верују календару него својим очима. Те је дечко имао места за ово што се види на фотци.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ово ретко радим”

Једна од пре: бајаги чорба (4)

једина сврха дуже серије проба је да подигне вероватноћу да је први снимак успео

И онда ајд полако кући. Кренули смо таман једну песму пре краја, чули смо је до пола главне улице. Има нечег у том дару за избегавање гужве, например места да се прође. Штета, није био пун месец. Овако широк објектив сам некад давно прижељкивао, а у ствари и имао (18мм му изађе 28,8 – а имао сам 30мм), али оно је било у размери 3:4, ово је 2:3, те за исту дијагоналу имам у ствари већи угао по дужој страни. Те тако најзад имам и ноћ, и плочник, и кровове, и Месец. Можда и боље што није пун, бар се види да није сијалица.

Овог пута нисам ништа сфоткао на мосту, чудо једно, али зато после моста, на Житном тргу, вашар. А на вашару…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: бајаги чорба (4)”

Једна од пре: бајаги чорба (3)

И нема везе што је пола песама скоро двоструко старије од њих, знају, певају, уживају.

За разлику од Бајаге, који је свирку одрадио прилично офрље, Бора је прашио као да је 30 година млађи. Јако и до краја. Није се ни распонтанисао, није било потребе, публика је добила тачно оно за шта је и дошла, и добро се проводила. Без обзира на узраст. Јер није шала кад сва публика зна текстове свих старих песама, од пензионера до ситне деце.

Јел’ оматорио Бора? Јесте, али с друге стране исто изгледа као пре десет година, а глас га држи као пре. А и публика…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: бајаги чорба (3)”

Једна од пре: бајаги чорба (2)

У ствари би био проблем да није прогорело

Пробили смо се нешто ближе бини, без већих проблема, није то она густина, простор је повелик. Како рекох прошли пут, светла има на изволте, па уз релативно сигурну руку (тј нико ме није гурао) може да се пристојно призумира. ИСО 1600, 5,2 и 1/70, мало ли је. Тешко бих добио овакве елементе на некој свирци пре 20 година.

Бајага и Жика су солидно одрадили свирку, мада се види да је и то мало преко народног органа, бар су знали где је бина. Бајага зато није баш знао у којем је граду, спомињао је некакав бир фест – е, деране, не брукај се, то је било прошле недеље у твојој месној заједници, ово су Дани пива, ово је Зрењанин, седи, један.

Жика бар није причао у микрофон, а и теже би се прешао, чујем да живи у Перлезу, ближе овамо него тамо. Басиста и бубњар се нешто нису истицали, али зато…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: бајаги чорба (2)”

Једна од пре: бајаги чорба (1)

шта је нама наша борба дала: сад концерт има своју телевизију

Да не буде забуне, тог 31-VIII-2018. су свирали Бајага и Рибља Чорба, отуд наслов. Нема улазница, плаћа град, тј већ смо ми то платили. Свирка је на тргу, дођеш кад оћеш, одеш исто тако, шетња, а и Дани пива су у току, дакле у једну руку лименку у другу канона и удри (мало незгодно, фали трећа рука за цигару). Е сад сам се тек сетио зашто нисам још окачио ниједну од тих фотака: има их превише, па никако да се решим да напишем целу серију, у један чланак неће стати. Била добра берба, ето. Родила година, и кучића и свега.

А и деца су нам нешто лепа ове године… Ал’ ово је било док смо стизали, до трга има да се пређе још цела главна улица. Гравче на тавче и црни Козел, који смо стаманили успут, сам исто сфоткао, ал’ ово није кафанска серија, ово је о концерту.

Но, треба прво проћи поред агената… јер, Ђуро, ко ради у агенцији? Агенти, наравно.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: бајаги чорба (1)”

Једна од пре: гурај, док може

немам коментара, осим да сам могао ухватити још бољу

Неочекивано лепо време, итд итд, те се затекосмо у граду са унучићима, да се сви мало проветримо. С чим смо мало претерали, јер је баш дувало, ал’ се дало поднети. За почетак, улов дана:

Седели смо у бурегџиници/пицварници у приземљу водоторња. Клинке су клопале неки пицић, и док сам проверавао неки од претходних снимака, уочим силуету градске куће. Откуд? А, стаклена врата. Хм… стаклена врата. И онда још и налепница, ма ово мора да се шкљоцне.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: гурај, док може”

Једна од пре: опет магла

Аутобуска станица је сабласно пуста, као да се чека последњи бус у пола три па да се затвара, иако је у ствари 19:10.

Овог пута је већ све било испланирано. Знао сам да ће бити магла, знао сам да ћемо увече опет у шетњу, батерија напуњена, а оно што се мора сам ставио у ранац, незгодно је са цегером, хладњикаво је и скочање се прсти. Ранац, приде, греје леђа.

И наштрикала се цела серија. Магла као поручена, густина не може боља. Јер би писано да “ако је магла релативно танка, добија се само нешто на дубини” и “фоткање по гушћој магли захтева да се бар нешто види, колико толико, тамо негде у дубини, да гледалац стекне осећај за простор”. Дакле, застани кад год улети призор, ухвати га и шкљоцни. Шампион вечери је ово.

Раде ми рефлекси као да нисам матор коњ. Све пецајући кад тачно да шкљоцнем а да ми фарови долазећег возила не преплаве кадар, уочим да ме неко обилази здесна, и то прилично брзо. И пустим је (стигао сам само да приметим да је женско) да прекрије фарове и… сад! Могла је бити мало размазанија, могао сам можда да ухватим другачију косину, али не. Добро је овако.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: опет магла”