Tag: fotka u podne

Годишњи од… неколико дана, 4.2

правили паузу на сваких 20м, нисмо ми навикли на толику узбрдицу

У суботу смо устали доста рано, попили кафу, па онда око 9 решили да одемо у мало дужу шетњу. Немајући неку идеју куд бисмо, одемо прво до пијаце да обрнемо један круг, то је ту близу. Нисмо нашли ништа посебно, осим неког парадајза од пола киле, мало бледуњав али делује чврст, госпоја узела два комада за семе, па ћемо догодине да видимо како ће да роди овде. Последњи такав покушај је поприлично успео, парадајз од киле је нама родио три четврт киле, ал’ по два-три таква на стабљици.

Видимо продају неко суво цвеће, нешто као сунцокрет смањен на 10цм у пречнику, питамо шта је, кажу „тера баксуузе из куће“.

У повратку оставимо парадајз у пртљажник, па ајде опет до оног парка.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од… неколико дана, 4.2”

Годишњи од… неколико дана, 4.1

и бар још толико парова што гурају понеко бепче у колицима, или гледају где да шмугну да га направе

Срећом, нисам Мали Мекани па да верзија 4 не може да ваља.

Елем, како год да окренем, испада да не можемо никако другачије да одемо на одмор него за тај последњи викенд о јесењој равнодневници. С тим што овог пута крећемо спремни, и чак сам испреговарао да буду три ноћења, да немам осећај да смо скокнули за викенд, него да смо се разбашкарили, па ћемо кући кад нам већ дојади.

Елем 2, ајмо опет у Сокобању. Оно прошли пут смо се више склањали од кише него што смо уопште и видели где смо, па да урадимо поправни. Звао сам оног типа што нам је изнајмио гарсоњеру пре три године, сетио нас се не по опису ни по било чему другом, него по томе одакле смо… Е ако је то најнеобичније на нама, свака нам част.

Поглед са терасе гарсоњере је… разнолик. Боље гледати у даљину.

У петак смо се тихо извукли из куће, нисмо хтели да будимо ни ћерку ни унучиће, баш су слатко спавали. Кренули смо око 9:45. Успут сам покушавао да се растаберим са гепеесом, и већ у Борчи приметио да у мапи нема Пупиновог моста, штавише та два-три километра што смо прешли кроз Земун и Бежанију је за њега било „ван друма“. Ахем. Мапе су или старе или покривају погрешна места, нашао сам му доста немачких назива у списковима. Не знам зашто, то је оригинал Гармин из 2001. … морао би да има све.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од… неколико дана, 4.1”

Ој, кафано: Динар

Могао сам нафоткати још толико, има бар пет места са различитим амбијентима.

Наспело другарима да обиђемо винарије по Гудурици. Ајде, важи. Потрпамо се сви, са све унучићима, у комби и правац тамо. А то „тамо“ је одмах до Великог Средишта, дакле у неку руку мој стари крај. На аутокрпу у том чланку, та Гудурица дође стотинак пиксела лево ван слике.

Но, нисам за то дошао овамо (и прекинуо скоро двомесечни одмор од Суштине), него… Крив је тај ваздух. Нисмо се најављивали, па смо на два места пољубили врата, на трећем се сити издиванили, пробали винца (ја возач… не може све, шта ћеш), а домаћин није знао да долазимо па није спремио ни закуску. А седели напољу, … тај ваздух. Те смо огладнели.

Сетим се да сам крајем осамдесетих имао, са неком другом екипом, тезгу у Вршцу, и да би нас по обављеном послу водили код Лесковчанина. Кажем ћерци да га телефоном нађе на мапи (нека вајда од тих сокоћала), јер колико год пута да сам возио по граду, улице су ми остале нерешива заврзлама, у року од два ћошка (мештани кажу „две ћошке“) не знам где сам. Не нађе то, него „Динар“.

Прва назнака темељно урађеног дизајна је већ паркинг: између железничких прагова тесно упасована калдрма. Опа бато, ништа од бехатона, асфалта, бетона и остале галантерије, ово се ретко виђа. И онда та улазна врата, урађена као да су за барутану, тешки гвоздени лим, помало зарђао, са заковицама и налепљеним (или невидљиво навареним, не примети се) новчићима из последњих педесетак година – препознао сам пет банке из свог детињства, стодинарку из деведесетих (види велику фотку).

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Динар”

Једна од пре: вечерња шетња 2.3

панкер на бициклу са чирокез фризуром је некако отео представу

Наравно, вечерња шетња ове врсте не може да буде комплетна без свраћања код Цветановића, што сам већ спомињао, напросто је обичај постао традиција и обратно. Кафа им је одлична, али у ово доба дана смо се одлучили за лимунаду, тачно лежи уз тропску врелину. Девојке, наравно, по парче неке чоколадне торте.

У претходној инкарнацији, Цветановић је много боље изгледао, са бордо зидовима. Не знам шта садашњем власнику би да сам себи укине боју. Није лоше ни сада, уметнуо је огледала уз столове на левом зиду, па простор изгледа шири. Комшија, посластичарница са ћошка (који се види на другој фотци), је већ заузео и некадашњу продавницу шешира (из бивше фабрике шешира… све нешто бивше овде) која је била између њих и проширио се тако да их сад дели само зид.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вечерња шетња 2.3”

Једна од пре: вечерња шетња 2.2

Кад сам већ кренуо хронолошки, онда ћу тако и да терам. Зато нема великог финала, него ово иде по сред среде, кад се и десило.

Јер, Водоторањ се напросто не да заобићи. Кад смо изашли из градске баште, спазио сам како се последњи бледи трагови заласка одражавају на њему. Та благо метализована стакла су умногоме допринела да зграда почиње да личи на нешто. Док се не завири у ситнице. Прво фотка.

Разлика у боји неба и прозора је била у ствари још мања, морао сам ту мало да набијам контраст да би се видело све. Деловало ми је скоро сабласно, да толика зградурина, коју је дању немогуће не приметити, сад једва да се назире, скоро се стопила с небом.

Па онда мало историје самог водоторња:

Ружна зградурина на адреси Главни Сокак 2. Ремек дело соцреализма у архитектури, где су срушили неку једнако ружну ал’ подоста стару зграду и натркечили ово чудо са десетак спратова, као део “модернизације”. Као да не би била једнако модерна негде другде – шта фали да имамо два центра. То са водом је посебан пиш – наводно су се прерачунали са статиком, па код поновног прерачуна дошли до тога да не знају на коју страну би се изврнуло кад би се напунило. Те се зове водоторањ, мада у каци на врху никад није било воде.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вечерња шетња 2.2”

Вечерња шетња 2.1

Потрефио се дан кад се свима некуд ишло, а нико није био за купањац. Ваљда што се спремала киша па сви нешто дремљиви. Тај дан је био јуче, а сад пада киша.

Испоставило се да смо ипак отишли, али увече, госпоја, близнакиње и ја, наравно канонички наоружан. Знате ме, волим да шврљам кад су ноћна светла. Време смо потрефили савршено, плави сат. Који је трајао два сата. Залазак сунца је већ био готов, ни зрака по земљи, али зато добро небо.

На штрафти нема гужве, али свеједно, на насумичном снимку увек може да се нахвата разних поза и појава, ипак има људи. (упозорење искусним читаоцима, понављамо градиво:) Корзо је нестао; овде га је убило то што су се појавили, средином осамдесетих, бројни кафићи у обе уличице уз главну, па се стари ритам пореметио.

Nastavite sa čitanjem… “Вечерња шетња 2.1”

Једна од пре: пет година напред, пет метара десно

Да не дрвим, све сам већ рекао о томе како сам слаб са географијом, више сам се раширио по историји. Штоно кажу, српска посла. Амери, рецимо, раде баш контра од тога.

Дакле иста места фоткам, само у нека друга времена. А пошто је фотка више тренутак него место…

А био сам ту већ, 2017. је овде освануо чланак о две фотке снимљене претходне године, на ивичњаку испред овог призора. И тај се чланак већ надовезивао на претходни, снимљен нешто раније… Ово је нешто као да сам у Београду и стално налазим нешто да сфоткам у Кнез Михајловој, а у Љермонтовљеву не стижем никако. Но, то је судбина прометних улица са много дућана. Привлаче људе, па и оне с фоткалицама.

Јер ово је била једна од оних прилика кад смо кренули увече у посету, а онда се госпоја сетила да купи унуку неке мајице. Јесте била брза, изашла је за пет минута (види горе) али је мени и то било довољно… било је још снимака, није да није.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: пет година напред, пет метара десно”

Једна од пре: ни овог више нема, али не онако

Догађа ми се да приметим да сам снимио нешто што је немогуће поновити, а разлог је по правилу то што је призор нестао – зграда срушена и замењена сивом коцком новом зградом или паркингом или је туда просечен пут. Е, једном ми се потрефило да није због рушења (није једном… ето она железничка је сад исто заклоњена).

Ово је трећи фебруар 2017, време је 1:52. Да, ноћом.

Сад треба да објасним две ствари – откуд снимак у ово недоба и то у фебруару, и зашто је снимак непоновљив.

Идемо редом.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ни овог више нема, али не онако”

Једна од пре: земљани тонови

Овде не знам одакле да кренем – од провинцијалног погледа на свет, аутокрпа, организације испита…

Ајде прво где и кад. Линчбург, Вирџинија, 2002. година или ту негде. Ћерка полаже енглески, онај тојфл испит, јер је то јаче од средњошколске дипломе стечене на том језику… Ти код којих се полаже су само стручњаци за организацију испита, али немају појма са садржајем, то је већ ствар друге фирме, која ће да проучи резултат и да оцену. Ни једна ни друга нису образовне, и нису део никаквог образовног система, они, хм, само раде свој посао. Чудни свати.

Линчбург је једно од оних места која ми изазивају дежа ви амнезију, нешто као регуларни изрази у програмирању: не могу да се сетим колико сам га већ пута заборавио. Ево и сад сам морао да погледам на мапи како се зове, знам куд сам возио.

Док је она то полагала, остао сам и без цигара, купио неки Башић (Basic) на бензинској пумпи преко пута, цуњао около, фоткао штогод. Добрих десет година касније сконтам да сам био неодлучан који део пејзажа да ухватим у кадар, па сам наштрикао два суседна… не померајући ни себе ни зум, дакле да видимо може ли накнадно да испадне аутокрп… гле, може.

Колико се сећам, био је јануар, ал’ довољно смо јужно да буде овако лепо време, само ови авионски облаци мало замажу небо. Лишћа нема, али зачудо има траве. Тамо се трава обично осуши октобра, ако се не залива. Не знам чему им служи ограда од пластичне црне фолије.

Зграде у позадини су станови за издавање. Наравно, све је то од чамових летава и дасака, ту три цигле нема, једино је пола цигле дебела фасада на кући скроз лево. Пред кућом у самом центру је паркиран неки бели комби, види се на великој ако се кликне… и делује ми да је то поштарски, онај без врата. Поштар само седи и убацује пошту у сандучиће, који су зато на стубићима уз ивичњак. Од целе Америке једино поштари и програмери (ако раде од куће) могу да пуше на радном месту…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: земљани тонови”

Једна од пре: ни ово није прогорело, него…

Како давно рекох, успешно одолевам свему осим искушења. А искушење је да урадим оно што је ваљда свако већ пробао да уради, да извуче тонове на белом цвету.

Наравно, себи сам отежао још и тим што упорно терам контраст и добра зацрњења. Да ли је до редовног читања Алана Форда или што сам кренуо са лабораторијом у време кад су све фотке биле сивкасте, са можда неким богатством тонова али у опсегу од ове сиве до оне сиве, није ту било ни беле ни црне… ко ће ме знати. Али сад ајде истерај све то у истом квадрату – и тонове на белом божуру и да имаш некакав контраст и између других ствари у кадру… Ај доста приче, ево фотке.

Ово постаје занимљиво на великој, где се боље види (или можда ови којима не требају наочари то виде и овако… сад већ не бих умео касти) како је и овај коров скоро процветао.

Да бих истерао тонове на божуру, морао сам доста да мрачим, што ми се чинило као рецепт за пропаст док сам га радио. Изгледало ми је да божур дотерати нећу, ал’ ће зато све остало да оде у мајчину. Међутим, предност дигиталне обраде над хемијском је што је, уз малчице памети, свака радња опозива, поновљива, измењива а једини материјал који се троши су време и струја. Добро, и живци, ал’ то кад се ради за паре, ово је хоби. Те сам добио ово, што ми испочетка није баш личило на успело.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ни ово није прогорело, него…”