Tag: fotka u podne
Slučajan pogled u stranu: poslovica
Slučajan pogled u stranu: igračke
Slučajan pogled u stranu: oko
Slučajan pogled u stranu: zvono na biciklu
Slučajan pogled u stranu: sijalice
Ој, кафано: Банатска
Једно од места на списку за обилазак кад дођу деца у госте је и “Банатска кућа”. Пошто смо већ видели “Пахуљицу“, није ме се дојмило нешто жестоко, тај фазон са подом од углачане цигле или бибер црепа, старом циглом по зидовима и осталом етнографијом више није нека новост.
Међутим, Ика (ако сам добро запамтио име газде) је отишао много даље. Није се зауставио на томе да набаца старе фењере, урамљене фотографије и креденце покупљене из околних села. Ово је строго локално, са доста ствари из историје града.
Не знам да ли је кућа реконструисана или зидана наново, вероватно ово друго јер има степениште – та ајте молим вас, ко је још у Банату зидао сељачку кућу на спрат. Има ту свега – и старих пегли на жар, и дрвених кломпи, шоља, ћупова, и куварица (на мађарском) окачених. Ово бело што се види лево није зид, то је зидана сељачка пећ која се по правилу ложи на тулузину (за оне који не знају лалински, кукурузовину). И можда најважнији архитектонски детаљ: кућа има гонк, незастакљен. На улазним вратима витраж, рад неког месног сликара, но то је пар фотки за неку другу прилику.
Ој, кафано: бесплатна вечера
Јануар 2013. Ћерка, зет, унук у гостима. Петак вече, и падне нам на ум да одемо до Каштела. Тамо су били одржани и наши сватови, давно нисмо навраћали, да видимо на шта сад личи.
Прво изненађење, гардероба ради. Хм, ово одавно нисам видео… добро, ајде. Унутра, сала скоро пуна… остало је још три стола са стране, заузимамо један. Не личи да су сватови, и то откуд у петак. Долази келнер, наручујемо пића. Згодно је имати зета који не пије а воли да вози.
Каштел је једно од тих места са више историје него квадратних метара, мада је поприличан. Првобитно изграђен као дворац неког месног велможе, грофа или тако неког андрака, после рата је постао комбинација хотела и уметничке колоније. Не знам чији је сад, али упорно држе ниво – виђао сам чак да келнери носе беле рукавице. Есцајг је масиван, столови богато и са укусом постављени, има се стила, чак је ту и некаква барска икебана.
Ој, кафано: пијана светла
А онда је дошла зима. Чинило се као да ће снег, што се сутрадан и обистинило – пало је око 80 цм. То вече је било још суво, осим нас. Закупљена кафана, шогор постао деда, залива се.
Већ сам се давно изборио за статус бочног фотографа на забавама тог типа. Имате мобилне, имате званичног фотографа, немам обавезу да правим било шта из обавезног дела. Дошао сам да се провеселим, дакле ишкљоцаћу двеста комада, за свој ћеф. А ви после свратите са флешком, кад их обрадим.
(велика)
Кафана се иначе зове “Огњиште”, а од пригодне симболике има… фонтану. И прилично модеран амбијент, с тим што од те модерне одудара скроз, јер нема ниједне сиве површине. Није ни чудо да сам ишкљоцао двеста… од чега је бар тридесет отишло на дерање кошуље и пешес мајица са новопеченог тате.
Ој, кафано: џезва у Пироту
После Ниша, кретосмо ка Бугарској. Пошто нам се није журило, задржали смо се нешто у Пироту, да обиђемо тврђаву и да ручамо.
Тада сам већ почео контра страницу на свом шизофреном сајту (подељеном на енглески и српски део), насупрот оној са обичајима северноамеричких племена – овог пута поглед на Србију за странце, дакле почетнике. И требала ми је слика џезве.
Кренули смо са пасуљем, пошто нам је већ било доста роштиља и ђаконија претходних дана. Кажу да је пасуљ немогуће уфркестити, ал’ ово је било близу. Оно, најели смо се и није то било ни тако лоше, ал’ смо га појели без неког одушевљења. Ни тамо ни овамо, скоро да је некад давно у студентској мензи умео да буде бољи.