U cara Trojana kozje uši! U cara Trojana kozje uši! U cara Trojana kozje uši!
Drugim rečima, preostalo vam je samo da odete u šumu, pa da iskopate rupu, zabijete glavu u tu rupu, izgovorite ono što vam je na duši, pa kad izraste zova i neko dete načini sviralu od njene grane i zasvira, ceo svet će saznati vašu tajnu.
Ili neće. Ma, svejedno. Živimo u zemlji reverznog pogleda na važnost medija, gde ili autarh ima svoj medij ili medija nema – toliko je jednostavno! – a broj nezaposlenih se smanjuje metodom koju niko ne sme da proanalizira i protumači, osim ako ne želi da rizikuje opasnost po lično i porodično zdravlje.
Ako je za utehu, možete da pričate šta hoćete, dok god ta vaša priča dopire do benigno male populacije ljudi. Ako želite da pričate većem auditorijumu, valja da se priključite vladajućoj interesnoj grupi i da se dodvorite nekome u čijem dupetu još uvek ima mesta. Ako baš i ne želite da se dodvoravate, postoje šematski pristupi u kojem morate sprečiti prepoznavanje kruga: poseta tog i tog svetskog zvaničnika se odlaže zbog izbora, predizborna kampanja se odlaže zbog poplave, posledice poplave se odlažu zbog posete drugog svetskog zvaničnika. Valjalo bi nam još nekoliko ovakvih krugova, pa da ih kombinujemo u što većem broju varijacija, ispostavljajući vazda neku novu krivinu u kojoj se svaki kritičar vlasti diskredituje već u prvoj rečenici. I sve to bez obzira na pouzdano iskustveno znanje poznato već stotinama godina – da vlast treba kritikovati uvek, svuda i u svakoj prilici.
Kad kažemo “uvek, svuda i u svakoj prilici”, onda nismo mislili da kažemo “uvek i u svako doba, svuda i na svakom mestu, u svakoj prilici i u svakom kontekstu” i koji ono još par pleonazama Onaj Svemoćni još koristi da zamaže svaku misao koju izgovori. Mislili smo prosto, tako kako je: u spontanoj sintagmi koju smo upotrebili, ovog puta nema nijedne reči između redova.
Ukoliko se ipak odlučite da održite lični integritet ne mareći za trendove (što je, zapravo, vrlo jednostavno ako imate resurse za plaćanje računa i kupovinu hrane), od vas će se očekivati da kad-tad ispoljite svoju političku preferencu. Budete li igrali između redova i prećutkivali materijal potreban za popunjavanje nekih novih dosijea o sebi, otežaćete posao čestitim profesionalcima koji samo rade svoj posao.
Onog časa kad neko krene da vas vuče za rukav rečima “hoćete li iskoristiti svoje ustavno pravo da izađete na izbore”, imate dva neposredna rešenja. Prva mogućnost je da odmah iskoristite svoje ustavno pravo da vas klasifikuju kao biračko krdo. Druga mogućnost je da u tom času upražnjavate svoje ustavno pravo slobode kretanja dalje od onog ko pita.
Postoji i treće pravo da pošaljete pitaoca u 15:00 (engr. 3 PM). Nažalost, srpski mitološki rečnik još uvek nije ugrađen u spisak građanskih prava zagarantovanih Ustavom, pa bi dotični mogli da vas tuže za uvredu časti i, kako se zove onaj moderni vid laganja, a da, nanošenje duševnog bola (nedokazivo na sudu). Pritom vama ne bi bilo dato da se branite odavno i dugo nanošenim duševnim bolom političkog cirkusa koji vas pritiska, pa nemojte ni pokušavati; taj pravac je ćorsokak.
Međutim, ako zbilja želite da zaslužite etiketu intelektualca, moraćete da izdržite svaku provokaciju kojoj ćete biti izloženi – a ne sumnjajte da ćete biti – i da održite makar nekakav trag dostojanstva u raspravi (ako je vodite) ili u ćutanju (ako ga odaberete). Imajte svoje mišljenje, kanališite se prema njemu, odlučite kako god nađete za najbolje (dok god zaista odlučujete sami) i, najvažnije, zadržite to za sebe. Pokažite niščima političkom zrelošću da je moguće imati svoje “ja” i bez reklamiranja svuda i na svakom…. ups. Zamalo.
Nije toliko teško objasniti kako je ispalo da iznenadna smrt nesrećnog medijskog pajaca Ekrema Jevrića zamalo na ravne časti podeli medijski prostor sa onim rafalima bedastoće kojom je predsednik države istog dana počastio javnost mimo svake logike, učtivosti i dostojanstva koje bi to radno mesto, jebeš ga, ipak moralo da sobom nosi u svakoj sekundi javnog nastupanja. Tomislav je potpisao ukaz o raspuštanju Skupštine, sazvao izbore za april, objasnio za koga bi on voleo da svako glasa, a objasnio je i zašto za sve druge ne bismo smeli da glasamo. Beše to rečnik kojim predsednik države ne sme da se služi. A usput je zaboravio da nas udostoji razloga za raspisivanje vanrednih izbora, pri čemu nije nastupila nijedna Ustavom predviđena situacija, nego je to prosti hir i megapolitički manevar Onog Što Nam Samo Još Iz Frižidera Ne Iskoči (A Biće Izgleda I To). A mi kao telad gledamo u to zbivanje i ništa ne možemo.
Najtužnije je to što je Tomislav svestan težine i neprijatno mirisne dubine svojih reči, a pritom ne oseća ni najmanju grižu savesti. On vrlo dobro zna da svaka reč koju izgovori tokom svog predsedničkog mandata predstavlja njegov politički testament, ali je svestan i toga da je stigao dalje nego što je ikada mogao da se nada; a od ovog stepenika u karijeri, politike ili ne, nema dalje. To što je on postao predsednik države zahvaljujući činjenici da je Boris izgubio (koji bi izgubio od bilo koga drugog na tim izborima), a ne zato što je bio bolji kandidat koji je odneo sjajnu pobedu, sad više nema veze. Njegovo imenovanje na radno mesto na Andrićevom vencu je legalno i legitimno. I mi tu ništa ne možemo, osim da tiho patimo za svoj groš. No, sve je to, na neki volšebni način, učinilo da Tomislav dozvoli sebi da vređa one građane Srbije koji nisu Srbi, one građane koji su završili fakultete vrednim i teškim radom učenjem, one građane koji po pet godina čekaju na građevinsku dozvolu za zidanje porodičnog kućerka, one građane čija politička preferenca nema veze sa onom koja ga je lansirala na to mesto i one koji nevoljno trpe stid zbog njegovih postupaka jer, za razliku od njega, još uvek znaju šta je to savest i imaju je u sebi.
da ministre prebacimo preko granice kako bi postali nečija tuđa briga, već ni više svinje ne izvozimo, naprotiv. Televizijska emisija koja je trebala to da razotkrije 
Eko je, najpre, bio filozof, specijalista za istoriju Evrope i, pogotovo, teoriju simbola (iliti semiotiku). Za sebe je govorio da je književnik samo vikendom, dok je preko nedelje filozof. Znao je da mu nema pomoći u svetu uprosečene misli, osim da suptilno upakuje svoju kritiku u avangardnu misao koja tek naizgled bludi bez osobito preciznog cilja. Ni nama koji smo voleli intelektualni izazov čitanja njegovih dela ponekad nije bilo lako da se suočimo sa zadatkom da pred te romane izađemo spremni kao erudite, nosioci dubokog klasičnog obrazovanja. Sa zahvalnošću i velikim olakšanjem smo bar neke od tih romana uspevali da pročitamo bezmalo kao dela lake književnosti, tek ih vremenom prihvatajući u nekoj dubljoj ravni, i danas opravdano sluteći da tih nivoa ima još.
Odlazak Umberta Eka je događaj koji će nas pre podsetiti na to da se jedne dnevne novine diče time da su pustile u promet 300.000 primeraka romana “Ime ruže”, ne pokušavajući pritom (ili još bolje, posle) da pronađu na ulici barem stotinu onih koji su tu knjigu i pročitali.
Trudeći se da na klizavom terenu komentarisanja svetskih prilika ne upadnemo u demagogiju, moramo da primetimo da je jako teško sklopiti uvod u nedeljni utovar u periodu u kojem vaš dežurni komentator nije ni tri minuta proveo prateći medije. Sasvim spontano, ispade blagodet koju je 
Kada smo započeli intervju sa Glugenijem Svemogućim, još je bila jesen. A onda, negde uoči Nove godine, Glugenije Svemogući je naprasno odlučio da povuče dugo vođeni intervju kada smo mu ga poslali na autorizaciju. Težak udarac, ali da je bio baš sasvim neočekivan, to ne bismo mogli reći. Jer znate, voditi bilo kakav razgovor – čestit, uljudan i dvosmeran – nije teško čak i kad ga vodite sa nekim namćorom, poput našeg Šefa ili Vana Morrisona. Intervju sa Glugenijem Svemogućim, međutim, zahteva strpljenje koje prevazilazi velemajstorski nivo dopisnog šaha: sve ide korak po korak, brižljivo se, danima, analizira svaka reč pre nego što se uputi sagovorniku, a onda se sve odjednom sruši nekim pacerskim potezom, odigranim možda iz besa ili iz nehata, možda zbog neke više sile, ko bi to znao. Bolno nepredvidljiv, izgubljen u svemiru, svakako nepodmitljiv, brutalno direktan kada uopšte poželi da vam se obrati, Glugenije Svemogući je nadaren da vas izbaci iz takta. Tražili smo mu sliku i poslao nam je fotografiju nekakve škrabotine. Šta je ovo, pitamo, a on nam veli: “Ako Pikaso, onda grafit; kao da jesam.” Kakvo pitanje, takav odgovor.
Kao što znate, ima viceva koji nisu nimalo smešni: oni koji postoje kao bizarno konstruisana hiperbola o stanju naroda, gde nam se kao rešenje nudi da bez ikakvog truda ostanemo takvi kakvi jesmo, polupani i zaludni, nesposobni da rešimo bilo koje pitanje. Postojanje vica, bilo kakvog, a naročito lošeg, kao da daje alibi svakom pasivnom ponašanju: “ne mogu oni mene tako malo da plate koliko malo ja mogu da radim”, reče mnogi državni službenik koji zbog tog stava nije dobio otkaz, već unapređenje… I najgore od svega, smejemo se tim lošim vicevima kao da se dešavaju nekome drugom, u nekom putujućem teatru apsurda, pa će taj vodvilj da ode isto tako kako je i došao, ostavljajući nas na miru, zajebavajući od sutra nekog drugog.
