Još jedan prilog sa starog bloga koji će uskoro biti zatvoren, a šteta da se baci. Neka se nađe u arhivi. Ovo je tekst o onima koji vrše, šta već vrše, po mom maternjem jeziku.
Sasvim je moguće da ću nekog zbuniti ovakvim naslovom. Verujte mi, nije slučajno. Tu kovanicu sam izrekao više puta, uvek u času kada bih bio posebno iznerviran bahatim ponašanjem prema sopstvenom jeziku.
Na početku, da se razumemo: nisam nikakav stručnjak za srpski jezik, a jedina znanja koja imam o njemu su ona koja sam stekao tokom osnovne i srednje škole, čitajući knjige i držeći Pravopis pri ruci. Ah, da: poneko znanje sam stekao i iskustvom. Neka od njih su bila veoma zanimljiva zato što sam doživeo da spojim svoju osnovnu struku sa potrebom poznavanja srpskog jezika. A pritom sam se družio i sa jednim lingvistom, čovekom jakog kalibra, iskoristivši svaki mogući trenutak da naučim više.
Postoji još jedan razlog mog današnjeg bavljenja ovom temom: koliko god ja pokušavao da pobegnem od nje, sustiže me kad se najmanje nadam. A kad vas nešto neprekidno juri, postoji samo jedan način da prekinete agoniju: da prestanete da bežite, okrenete se i suočite sa tim. Svestan sam da agonija neće biti prekinuta, problem će me opet sustizati, a ja ću opet dolaziti na isto. To, pak, nije razlog da zažmurim i pravim se nevešt. Nastavite sa čitanjem… “Ne vršite po Pravopisu!”
