Tag: jedna na dan

Sad je red da zatvorim krug: videli ste naduvavanje balona. A sad kako izgleda izduvan posle leta…

Sletanje je bilo malčice tvrdo: vetar pri zemlji je bio malo jači nego što je pilot naslutio. Svakako, kratke instrukcije o ponašanju pri sletanju je dao tek nakon uzletanja (vi’š ti diplomatu), kad smo prvi put naslutili da bi moglo biti “čvornovato”. Od prvog mesta na kome je korpa dotakla zemlju do mesta na kom se zaista i zaustavila, proveli smo možda 200-300 metara truckajući se po strništu u njivi. Čak smo se polako-polako i prevrnuli na bok, što je izazvalo sveopšte cerekanje, mada sam ja bio prezauzet pokušajem da sačuvam fotoaparat od silne prašine koja se digla.

No, dobro: deca i pratnja su otišli kombijem koji je došao, a nas četvoro odvažnih Kikindijanaca smo ostali da dođemo k sebi, pa smo usput i pomogli da se oprema spakuje na kamion. A neposredno pre pakovanja, balon na zemlji je izgledao ovako:

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (164): 11. septembar 2012. (ret.)”

Neću moći tako lako da se oslobodim sećanja na to iskustvo. A i zašto bih?…

Naduvavanje balona je spektakl za sebe. Najpre se jakim ventilatorom, lagano, ubaci hladan vazduh, dok se kupola lagano odmotava i odmrsuje posle izvlačenja iz paketa. Pilot pazi na veze i, posebno, na sajle za kontrolu kalote, indikatore i rezervne otvore. Procedura traje oko pola sata i onda se pale gorionici, kojima treba oko deset minuta da dovedu balon u uspravno stanje.

Posmatrao sam kako se balon polako razvija, kad me jedan od asistenata upita: “Hoćeš li da slikaš balon iznutra?” Jok, ti ćeš, rekoh i bez oklevanja se uvukoh između sajli. Prvo sam čučao, ali smetalo mi je klaparanje balona po glavi, pa sam zalegao. A rezultat tog zaleganja je sledeći:

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (163): 10. septembar 2012. (ret.)”

Bio je to jedan od onih doživljaja koji se ne mogu zaboraviti. Štaviše, nije mi jasno kako ćemo i da li ćemo ikako ikada uspeti da nadmašimo ovo…

“Čuj”, reče mi poZZdravljač, “ne zovem te ovog puta da te požurujem da spremiš slike sa onog turnira, nego da predložim nešto. Pruža nam se prilika da letimo balonom u subotu ujutru ili u nedelju ujutru, još se ne zna tačno kad…”

Od tog časa pa do časa ulaska u gondolu balona na jednom poljančetu nadomak Sente, stvari su tekle prilično euforično. Kratka verzija priče glasi da sam imao na raspolaganju priliku za foto-sesiju kakvu nisam imao nikad u životu – i posrećilo se da to izvedem.

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (162): 9. septembar 2012. (ret.)”

Koincidencija sa prošlogodišnjim rasporedom u kalendaru dešavanja: nedugo posle letovanja, svatovi. Uhhhh…

Kad se zateknem u nekim svatovima, obično imam dobar izgovor da se zabavljam: uhvatim fotoaparat, pa kao slikam, trudeći se da pritom ne smetam profesionalnom fotografu koji je angažovan da to uradi kako treba (tj. pod moranje, a za pristojnu nadoknadu). Dok profesionalac radi šta mora, ja mogu da eksperimentišem. E, pa jedan od eksperimenata su tzv. komplementarne fotke, one za koje znam da ih profesionalac neće raditi. Tipičan primer su detalji.

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (161): 8. septembar 2012. (ret.)”

Kaća je krenula u treći razred i mnogo je važna. Iskoristila je priliku što je velika seka Ana kod kuće, pa ju je šarmirala da dobije novu frizuru.

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (160): 7. septembar 2012. (ret.)”

Jedna tema koju sam započeo odavno, pa je nikad nisam nastavio kako dolikuje…

Obećao sam sebi da ću slikati glave bandera, posebno onih zakrčenih, pa od toga napraviti jednu bizarnu kolekciju (pa… bizarna je po definiciji ). Odradio sam dve-tri fotke, pa stao, setićete se možda ove i ove. Pre koji dan, imao sam zicer na mestu na kom sam se našao, pa sam ga iskoristio:

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (159): 6. septembar 2012. (ret.)”

Ne živim u velikom gradu, nego u (uč)maloj varoši; ne žalim se, nego se hvalim time. No, zbog toga ne znam skoro ništa o metodama urbane fotografije…

Ne omane bar nekoliko škljoceva kad god privirim na limane u Novom Sadu. Ana boravi  u iznajmljenom stanu na Limanu 4, a sa dve terase na dve suprotne strane na sedmom spratu pruža se sjajan vidik. E, da: ona fotka sa štipaljkama je odande…

Ispred zgrade sam natrčao na debeo špil plakata, godinama lepljenih jedni preko drugih. Kako je to oronulo vremenom, izvesno uz pomoć nekih dokonih klinaca, nastao je bizarni kolaž kome nisam mogao da odolim…

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (158): 5. septembar 2012. (ret.)”

Boktemazo! Umalo da zaboravim na ovu fotku – a načinio sam je sa ciljem da završi ovde…

Komšija je objavio rat plastičnom paradajzu. Evo ga živog ovde, može i sam da potvrdi da je tokom 1,1 decenije provedene u SAD patio jedino za paradajzom. A onda je na zrenjaninskoj pijaci kupio plastični paradajz koji ga je podsetio na Ameriku, uzviknuo “Sad je trenutak velikih odluka! Bolje živjeti sto godina kao milijunaš nego sedam dana u bijedi!” i preduzeo mere da sebi i porodici obezbedi povrće sa ukusom povrća (i to po spisku, ama do u detalj: paradajz sa ukusom paradajza, paprika sa ukusom paprike, …).

Toliko se zaleteo da je preteklo, pa nam potkraj avgusta usledio paketić uzoraka… Ko bi odoleo da ne uslika? Ja svakako ne:

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (157): 4. septembar 2012. (ret.)”

Red je da se očuva tradicija…

Ono jes’ da je tradicionalna fotka prvi put nastala tek prošle godine, ali ovih dana se nešto ložim na sećanje na socrealističke svetkovine, pa mi tako došlo. Elem, možda ćete se setiti fotke iz prvog ciklusa “jedna na dan” na kojoj smo Jasna i ja prvi put zajedno na fotki tokom letovanja, nekoliko sati pre stizanja kući. E, pa sad smo uspostavili trend:

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (156): 3. septembar 2012. (ret.)”

Još jedna sa turnira u sedećoj odbojci. Da malo promrdam neke licemerne dušebrižnike…

Jedno od pravila sedeće odbojke glasi da proteze ostaju van terena. Sledi zanimljiv detalj koji sam uhvatio tokom međunarodnog turnira u sedećoj odbojci održanog u Kikindi prvog septembra. Lovio sam ovako nešto i na prethodnim turnirima, ali ovakav zicer još nisam imao:

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (155): 2. septembar 2012. (ret.)”