JoÅ¡ jedna sa turnira u sedećoj odbojci. Da malo promrdam neke licemerne duÅ¡ebrižnike…
Jedno od pravila sedeće odbojke glasi da proteze ostaju van terena. Sledi zanimljiv detalj koji sam uhvatio tokom međunarodnog turnira u sedećoj odbojci održanog u Kikindi prvog septembra. Lovio sam ovako nešto i na prethodnim turnirima, ali ovakav zicer još nisam imao:
Sećam se rasprave na jednom forumu pre par godina, nastala je kada je neki Älan okaÄio sliÄnu sliku koju je uhvatio baÅ¡ na turniru u sedećoj odbojci. Ono Å¡to je usledilo… Ama, pas s maslom ne bi pokusao, jer je usledila priliÄno licemerna kritika tog fotografa, najÄešće u stilu “Å¡ta ih diraÅ¡”. Jebote…
Primetio sam sa kakvom lažnom brigom se neki ljudi ophode prema licima koja imaju neke fiziÄke nedostatke. Da li je reÄ o nekakvom strahu, nerazumevanju ili gaÄ‘enju, ne bih znao da kažem. Tek, poznajem jedan broj ljudi sa nekim fiziÄkim invaliditetom i, osim Å¡to nemam nijedan od navedenih problema koji neki ljudi imaju, ne kapiram zaÅ¡to tzv. normalni, celi, neinvalidni (ili kako se već nazivamo mi koji nemamo fiziÄki hendikep) osećaju sažaljenje prema takvim ljudima. Iz liÄnog iskustva u bliskom kontaktu da osobama sa fiziÄkim nedostacima znam i tvrdim da njima ne treba ni sažaljenje ni samilost. Ako već nećete da im pružite razumevanje, nema problema: gledajte i dalje svoja posla i nastavite dalje ostavljajući prostora i za njih.
Postoji, pak, jedna razlika koju ljudi sa fiziÄkim hendikepom pokazuju Äešće nego drugi – ili barem ja imam nekakvo možda pogreÅ¡no razumevanje da je tako, ali Äini mi se da ne greÅ¡im. Oni su po pravilu puni života i radosti i daleko su iskreniji nego drugi u svemu Å¡to rade. I emituju toliko optimizma oko sebe da pretekne i za druge. No, to je samo jedan od razloga zaÅ¡to volim druÅ¡tvo ekipe OKI “Feniks”. U slavu duha optimizma, ovu fotku posvećujem svim igraÄima sedeće odbojke, i onima koje znam i onima koje joÅ¡ ne poznajem; a srećem ih po turnirima sve viÅ¡e i dobro se osećam zbog toga.
Presuda: mišn akomplišd, sa idejom i porukom. 
 
 
Nemojte da se plašite proteza, ne ujedaju. I ne oklevajte da shvatite: niko od tih ljudi nije stekao hendikep svojim izborom, nego obrtom sudbine. Dešavala im se neka nesreća koja je oduzela deo ekstemiteta, ali im nije oduzela duh niti, pogotovo, želju za životom. Život piše romane, a optimizam je oduvek bio u modi.
A tek onako usput: doÄ‘ite ponekad na neku utakmicu sedeće odbojke, sve ih je viÅ¡e u državama u okruženju, a popularizacija u Srbiji već pokazuje neke rezultate. Iznenadićete se kad budete saznali koliko je dinamiÄan i zanimljiv taj sport. Naletite li na OKI “Feniks”, slobodno ih pozdravite liÄno i recite “mene je Grba uputio”.
“Oni su po pravilu puni života i radosti i daleko su iskreniji nego drugi u svemu Å¡to rade. I emituju toliko optimizma oko sebe da pretekne i za druge.”
Dobra Å¡ala na sopstveni raÄun je baÅ¡ odlika ljudi punih optimizma:
Putujemo kombijem na jednu utakmicu. Å ofer ćuti satima i nekako nesigurno se smeÅ¡ka na naÅ¡a zezanja kojima ubijamo vreme tokom puta. Onda, samo ukljuÄi desni migavac i stane na benzinsku pumpu, “Pauza!”. Tad se javi jedan iz Å¡arage “E, .bÅ¡ ga, majstore! Ti ćeÅ¡ i popiti kafu dok mi samo izaÄ‘emo. – (!?) – Pa, kaži malo ranije da ćeÅ¡ stati, noge su nam u gepeku …”
Tih nekoliko reÄenica su sruÅ¡ile barijere kao cunami, a majstor se odmah “primio” i postao je NAÅ . U kraju u koji smo krenuli za takve onda kažu da su “raja”.