Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
A sad krećem da čeprkam scene po kući.
Rano večeras mi došla žuta minuta da isprobam kvazistudijske uslove: da stavim aparat uspravno na stalak i da slikam žičanim daljinskim okidačem. Za tu svrhu, uhvatio sam vazu sa prvim sezonskim cvećem u predsoblju.
Zavirivao sam u neke tuđe projekte “jedna na dan”. Većina njih je imala ponavljajuće lajtmotive, neke teme koje je fotograf istraživao tokom vremena. Imam nekoliko takvih tema na umu. Evo prve.
Pokrećem temu “žice i bandere” u okviru svog projekta “jedna na dan”. Fotka je uhvaćena u foto-šetnji u utorak popodne.
Jedan od zadataka novog ciklusa je redefinicija nekih starih tema, ovog puta u uslovima novih tehničkih mogućnosti. Tokom popodneva i rane večeri sam išao u izviđanje nekih poznatih mesta…
Scena današnje fotke danas će vam doći u pamet gotovo u trenutku.
“Moj kum Grba obično ponese torbu, a nekad i fotoaparat, pa me uslika i stavi na Internet. Ja sam jako srećan kad me stavi na njegov blog…”
Ove reči nije trebalo da pročitam, jer je strašno nevaspitano zavirivati u tuđe dnevnike. Luka, oprosti svom blesavom kumu; nisam mogao da odolim. A pošto tebi ne mogu da kažem “ne”, to ovog puta kao fotku dana biram onu koju sam sinoć uhvatio u tvojoj sobi. Poruči mami da se ne ljuti što sam te uhvatio musavog od čokolade.
Krećem u novi krug “jedna na dan”. Ovog puta u izmenjenom ruhu i sa malim izmenama u pravilu koje čini temelj projekta.
Fotografija koju biram kao prvu u novom ciklusu je autoportret koji sam načinio 30. marta.
I tako suzbismo liticu!…
Tibi je bio u pravu: to je dobar osećaj. Istina, leđa su mi slomljena od rada na mešalici, ali ne mari. Elem,
(A to važi čak i za poslednju fotku dana.)
U garaži, u metežu, u danu koji je minuo za nama, našao sam jednu staru i ofucanu pisaću mašinu. Na njoj je bilo pritisnuto nekoliko slova, čekići su se zamrsili. Momentalno sam znao da je ta scena paradigmatična za ovaj projekat: udarao sam na jedno mesto, ali iz različitih uglova, kao što to biva na pisaćim mašinama. Ideja je bila jedna, poput pisanja nekog teksta, ali izvedba traljava, kao što to često biva sa idejama kojima se pristupa metodom grube sile. Fotka je morala da prikaže tako nešto; zamislio sam monohromatsku izvedbu, obavezno sa krupnim i grubim zrnom (što je namerni efekat ubijanja oštrine i pride davanje arhaičnog tona). Imao sam dve ideje o kadru – ali desila se treća, još bolja od zamišljenih. I najzad, evo poslednje u nizu:
Da li je projekat “jedna na dan” bio metoda grube sile ili nije, analiziraćemo sledećih dana. Naučio sam svašta i, čak, došao do neke granice. Vredelo je, još kako je vredelo. Možda nije sve išlo uvek lako, ali tako je to. Toliko je pouka da ću o njima pisati nekoliko sledećih dana.
Mišn akomplišd, braćo mila! 
Sinhronicitet na delu: jela se rođendanska torta. To je Nevenina torta, a ne od bloga, ali nema veze. Ispalo je kako je ispalo. Mišn votever.
Ima Igor jednu teoriju o sinhronicitetu. Nije nas mnogo davio njome, nego je samo tu i tamo ukazivao na primere, upozoravajući nas da se ne šalimo sa ozbiljnim stvarima.
Tek, na mahove stvar uzme takve razmere da je uputno uplašiti se. Elem, trebalo je da fotka ovog dana bude neka druga, ali namestilo se jedenje torte na Neškinom rođendanu, pa… Šta vredi – zamišljenu fotku nisam ni uslikao, ne bih ni stigao za slot u 23:00, te nije bil odruge nego da privedem ovu fotku mestu pretposlednje u špilu prvog ciklusa “jedna na dan”.
I tako: mišn ko te pita. 
Protiv sinhroniciteta se ne može.
I da vam odam jednu tajnu: nemam ideju šta će biti poslednja fotka. Još nisam ni zamislio moguću fotku; ona ideja da uradim fotku kad se vratim iz Segedina bi bila jednostavno izvodljive, nego ne idem sutra u Segedin… Ako ima predloga, slušam vas.
Gledajuć’ u proteklih godinu dana kako gazda Grba redovno kači svoju “fotografiju dana” na blogu, rešio sam da i ja malo doprinesem celoj akciji.
Što se tematike tiče, tu nisam imao mnogo dileme: rešio sam da se držim zadatog. Bilo mi je samo nejasno zašto Grba insistira da Danu stalno pominje u nominativu, umesto pravilno u genitivu, i zašto joj ime piše malim početnim slovom iako je svima jasno da je reč o ličnoj imenici. No, ne mogu ja čoveka učit’ pod stare dane pismenošću.
U svakom slučaju, evo ga moj prilog za fotografiju Dane…
…a koga interesuje, u nastavku je detaljna metodologija kojom se došlo do pomenutog priloga.
One incidentalne, neplanirane fotke ponekad ispadnu zanimljivije nego dugo planirani kadrovi…
Read my lips: nikada i nigde nemoj da budeš bez fotoaparata. Sad, tu ima muka: ako ti je osnovni aparat velik, a nemaš neku džepnu spravu, onda je to neudobno i kabasto. Moj G6 nije ni previše velik ni osobito težak, pa je s njim opet nezgodno jer je debeljuškastog profila. Postoje sjajni mali fotoaparati za džep košulje (moj lični favorit je Canon Ixus, mada su i ovi mali Sony aparati spremni čuda da prave). Njihov oblik je takav da ih je lako uvek nositi u džepu i njavrkaću za jednim takvim dok god ne budem u stanju da ga priuštim. Druga opcija bi bila da kupim telefon koji ima pristojan fotoaparat, ali čujem da za to treba dati velike pare (u mom svetu, sve preko 40-50 € za telefon je akt čiste gluposti – a pre dve i po godine sam bio jako glup). Nešto mi govori da ništa od toga neće biti baš tako uskoro, ali bar su snovi besplatni. 
Šetnja nije bila šetnja, nego vožnja, a dok sam čekao Jasnu da dođe, u pogled mi je upala scena u retrovizoru. Mogu li ja to sada i ovde da uhvatim, zapitah se i dadoh u mali eksperiment… I već je peta ekspozicija bila ona prava. Sledećih pet su bile varijacije i eksperimenti, ali znao sam kad se prava desila. Evo je, posle nevelike obrade:
Malo sam se igrao novom opcijom za selektivni pomak balansa belog u zonama i, očigledno, sa promenom zasićenja realnog sveta u korist onog u svetu ogledala. Mišn not set, so mišn not akomplišd. 
Ali da je bilo mak na konac, ne bih morao da se potrudim previše pre nego što bih dosegao onu baš pravu. 
Jednom ću ovo pokušati sa ISO 1600… 
Još malo… Još samo malo. Već se vidi onaj konac na cilju.
Ovog puta sam izašao u šetnju malo ranije, pa sam zvrljao po trgu tragajući za zanimljivim uglovima i temama. Nije ih bilo mnogo… Do časa kad sam se spustio na neku klupu u prikrajku trga. Tad se scena sama namestila. I odmah sam zamislio kako želim da vidim scenu na slici, a zamislio sam i jednu distorziju, ne baš siguran da li ću uspeti da je angažujem kako treba.
Uspelo je. Zamalo.
Drugačije je od zamisli, jer sam usput našao nešto bolje od proste sepije. Ali, zato nisam odustao od dodavanja zrna koje sam zamislio; a vinjeta je slabija od one koju sam u prvi mah hteo da postavim. Jedino me namučila ta prokleta zakošenost betonskog nosača kante za smeće: u disproporciji je sa okolinom i prilično smeta. Pa dobro, izgleda da ne možeš imati sve; mrvica je falila da zamisao uspe. Mišn zamalo akomplišd.
Sledeći put ću pokušati sa onom kantom koja je ovde u drugom planu.
Još tri, pa gotov krug.