Tag: jedna na dan

Kreći se!… Kreći se!… Kreći se!… I fotografiši.

Ponekad ponešto mora i silom, izgleda mi. Večernje šetnje me okrepljuju, ne samo zato što je lepo vreme, pa punim baterije prolećnim vazduhom, nego i zato što se inače ne krećem dovoljno. Imam ja neke planove, da ih baš ne objašnjavam sve, uglavnom pozabaviću se jutarnjim terminom, bude li sve po planu.

Tokom šetnje sam stigao do kraja velikog sokaka na suprotnoj strani od dela varoši u kom stanujem. A tamo, veliko semaforsko mesto, a večernje boje zamagljene nekakvom paljevinom, pa sve izgleda pomalo nadrealistički. A ja bez stalka i bez šanse da napravim nekoliko ekspozicija pod uglovima koji su mi se učinili zgodnim. Onako ofrlje, izvedem nekoliko ekspozicija naslanjajući aparat na stub saobraćajnog znaka, pa na drvo, pa na parapet ćuprije ispred neke kuće…

Nisam nešto veliko ocenjivao uspeh dok sam radio; više sam to slikao kao izviđačku sesiju – da zabeležim da se vratim jednom kad budem imao na šta da navrnem ND filter. I tek kad sam došao kući, otkrijem jednu fotku koja je iskakala od ostalih. Nažalost, puni kadar je bio loše komponovan (takođe beleška za sledeći put) i tek je kadar sa malo jačim izrezom, uz malo pažljivije editovanje, došao na svoje u maniru nekih fotki na koje sam slinavio dok sam bio pretplatnik na časopis Digital Camera World. Evo tog rezultata:

Dosta je priče: mišn akomplišd.

Bauhaus, boktemazo! Industrijski stil! Ali, nisam kriv: tako se namestilo.

Primetili ste, dakako: mrtvaja na blogu. Viša sila: celog dana sam ili radio (pos’o) ili bio odsutan od kuće. Tako će biti i u danu u koji sam već kročio… I zna se šta prvo strada, po običaju: vreme za fotografiju. U nedostatku inspiracije, otvorio sam neku galeriju na Vebu i birao dok nisam našao nešto što mi je najlakše da zdipim kao ideju.

Kad se pojavila, znao sam da je to ta scena. Međutim, ja sam rešio da osvetlim objekat iznutra, da malo pustim mašti na volju tokom postprodukcije, da učinim scenu “industrijskom”. I evo rezultata:

Da, znam, pomislićete da vas, s oproštenjem, zajebavam. Međutim, ne: ispostavilo se da je tema mnogo ozbiljnija, a slikanje i postprodukcija štogod složeniji nego što sam mogao da očekujem. Uglavnom, vi kako hoćete, a ja znam da je mišn akomplišd.

Nikad ne znaš kad će i kako da se upriliči. Zato valja da je fotoaparat uvek uz tebe.

– Imaš li fotografiju dana? – upita Marinko.

– Mislim da nemam još. Slikao sam neke ružne jabuke na pijaci, ali svetlo je bilo oštro i ne znam kako je ispalo, nisam proverio: verovatno ne valja. Zato sam i poneo aparat, nikad se ne zna.

– Imam predlog. Neke kutije za čaj koje su ostale još kad je ženina baba, kao devojka, bila sluškinja kod Drakslerovih, tamo između dva rata.

– Daj da vidim… Aha, može. Treba mi neutralna pozadina… Shit, nemam dosta svetla ovde. A nemam stalak.

– Imam ja. Evo, šta ćeš bolje za 1300 dinara; nisam mogao da odolim.

– Poslužiće. Turim odloženu ekspoziciju i to je to.

(…)

– Kako napreduje? Šta slikaš toliko?

– Ovo je tek peta, blizu sam. Verovatno već sledeća… Da, to je ta.

– Je li uspelo?

– Mišn akomplišd.

Ako ste bili napolju tokom dana, nadam se da ste napunili baterije endorfinom barem toliko koliko i ja. Doduše, fantastično vreme tokom dana je samo deo uzroka mog dobrog raspoloženja…

Bilo je prepodne, vozio sam ka Beogradu. Malo sam kasnio, ali nisam izigravao Ajertona Senu. Kulirao sam vozeći nekom normalnom brzinom i uživajući u pejzažu u ravnici.

Jednog časa više nisam mogao da izdržim. Negde između Perleza i Čente, stao sam pokraj puta i štriknuo pet-šest ekspozicija. Jedna od njih je zaslužila promociju ovde.

A kao da ima šta da se priča. Mišn akomplišd.

No, već zamišljam šta će biti ako li okačim ovu sliku na PhotoSig. Jedan bi solio kako mu smeta senka. Drugi bi biberio kako mu fali još prostora na levoj strani, te kako je trebalo da napravim horizontalni kadar sa primenjenim pravilom trećina. Treći bi zaljutio kako mu nije jasno šta sam ja ovde hteo da kažem. A četvrti bi našao za shodno da primeti kako nisam koristio ND grad filter i kako bi taj i taj objektiv u režimu f/22 dao bolju teksturu u kori drveta (ajdeeee!). Zašto gubim vreme na tom portalu, uopšte nisam sposoban da vam objasnim. Navika, šta li.

Ova fotka je samo kroki. Definitivno ću istraživati temu dok se ne desi prava, uhvaćena tako da sve izgleda kao da je namerno.

Dok sam večeras čekao Jasnu da završi u prodavnici, pogled mi je privukao semafor u retrovizoru. Izašao sam iz kola i počeo da mlatim ono što sam odavno zamislio da bih hteo. Dve fotke su uspele skoro sasvim, a biram onu na kojoj se vozilo vidi bolje.

Skoro da sam dobio sve kako sam mislio, ali još nisam zadovoljan: mišn not akomplišd.

Imam zamisao da uhvatim sve oblike, a da semafor uhvatim u obrisu na kome se jasno vidi promena svetla. To se vidi i ovde: plave fleke su zapravo zeleno svetlo utopljeno u ambijentalnu svetlost, zato otklon boje. Onda, trebalo je da moj pokret aparatom bude malo kraći. Ali, za prvi put je u redu. Ova fotka je beleška da probam ponovo, ovog puta sa malo više istraživanja detalja.

Zašto se do sada nisam latio tih pozadina? Davno beše da sam kupio te hamere… Broj kombinacija dve boje je dvadeset.

Odavno imam nekakve papire formata A4 u boji, znate već, koristim ih često za pozadine i podloge pri fotografisanju u kući. Odavno imam jedan crni hamer (A0), a kupio sam još nekoliko komada u raznim bojama. Pa ako već nemam studio, mogu valjda da se igram studija… Ali ostaje misterija zašto nisam malo ozbiljnije isprobao sve to, bilo je prilike.

Kako god, onaj origami juče me je najarcao na eksperiment sa jednobojnim zonama i morao sam opet da pokušam nešto. Napravio sam dva eksperimenta u jednoj postavci… Jedan je prošao, drugi baš i nije; zamisao da napravim foto-parafrazu na dramu “Siroti mali hrčki” je još uvek nezrela, tako da ću kombinovanje zelenih jabuka, mesinganog zeca i pinhole cvikera na pastelnoj pozadini ostaviti za neki drugi put…

Nego, jabuke… Obožavam granny smith, pa to ti je.

Školski kontrast, što bi rekli. Mišn akomplišd.

I kao što rekoh, jedna od tema dana je opredelila i temu za fotku dana…

Lakše reći nego učiniti: baš sam se napatio dok nisam napravio prvog ždrala. A prvi je čak ispao škart, jer sam pratio neispravno uputstvo. Onda sam našao bolje, pa krenuo ispočetka. I dok sam pravio ždrala, palo mi nešto na pamet… Napraviću još jednog, manjeg, u drugoj boji, a podloga za fotku će biti treća boja… I tako, rečeno-učinjeno:

Mišn akomplišd.

Postoje fotografije na kojima se vidi sve ono što biste želeli da vidite. Ama, ne bojte se: nisam dostigao taj nivo. Bar zasad, to jest…

Baš se nešto mislim: kada bi mi jedina inspiracija za fotografisanje bila ona koju nađem pregledajući brda sjajnih fotografija na netu, mogao bih još godinu da sastavim slikajući bez brige o temama…

Natrčao sam na kolekciju apstraktnih fotki, urađenih tako da su flagrantno mutne u potpunosti. I nisam mogao da se odvojim od njih dugo. A onda, zgrabio sam fotoaparat i potražio šta bih mogao da uradim na tu foru.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 13. mart 2012”

Imate li omiljenu poslasticu iz detinjstva? Ja imam, ali ne smem da je jedem koliko bih voleo…

Vrag će ga znati kako se ti kolači zovu. Liče oblikom na žerbo, ali nije žerbo, niti po ukusu niti po slasti. Ukusom su blizu rum-kockama, i ima ruma u njima, ali nisu klasične rum-kocke. Drugi kolač sa takvim korama mi nije poznat. Takođe, nije mi poznato koliko tona tih kolača sam pojeo u životu. Te kolače pravi moja Dara i to seže do krajnjih granica mog pamćenja. I zovemo ih, prosto, Darini kolači.

E, kad sam se večeras dočepao, nisam znao šta je dosta… tužnog pogleda. Mogao bih da pojedem bar dva kvadratna pedlja. Dva kvadratna moja pedlja; to je blizu formata A3.

Ostala dva parčeta da ih slikam.

Šta reći, osim… Mišn akomplišd. Both of them.