Tag: jedna na dan

Ništa lepše od sezonskog voća. Drugim rečima, onog voća kome je upravo sezona. Poput jagoda početkom marta…

Nisam mogao da odolim: u nedelju sam slikao koješta po pijaci, imam čak i nekoliko vrlo zanimljivih polu-apstraktnih sličica, nego sve se mislim “ajd’ da gurnem ovu socrealističku” i na kraju nisam odoleo. Tras, tras i tras:

Strefili su boju i teksturu. Oblik – zamalo. Cijena – sitnica: 350 dinara za kilo crvenkaste vodurine.

Dakako, nismo kupili; jagode kupujemo kad im je vreme – počev od kraja maja. A  u rasturanje ozonskog omotača da bih jeo jagode u februaru i martu nikad nisam verovao. Neko, pak, voli; a sklad cene i efekta samozavaravanja je verovatno dovoljno jak da bi za posledicu imao i indukovanje mirisa jagode. More, više moj fotoaparat miriše na jagode nego te jagode! Kako god: mišn akomplišd, jer se sa pijace nisam vratio praznih ruku. Mislim – nisam se vratio prazne kartice u fotoaparatu; pijačna korpa je svakako bila puna sadržaja kupljenog na pijaci.

Pažljivo gledaj oko sebe i pronaći ćeš scenu vrednu slikanja.

Ovo pravilo sam pročitao negde i nalazim da nije bogzna koliko teško za praćenje. Jer zaista je tako: uz malo mašte i razumevanja linija, uglova, boja, senki, dubine scene, verovatno svaki ugao životnog prostora može da posluži kao scena.

Palo mi je to i napamet rano večeras, dok je Jasna skupljala veš sa one sobne platforme za sušenje, kako se to već zove. Nisam odoleo, smetao sam joj pet minuta. A posle se igrao linijama, uglovima, bojama, senkama, dubinom scene… Ništa veliko niti bitno, ali uživao sam u toj minijaturi. A ni rezultatom nisam nezadovoljan.

Prilika se desi uvek. Ispred nosa, tako reći. U to ime, mišn akomplišd.

Beleške radi, neka ostane zapisana još jedna reč na ovu temu.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 10. mart 2012”

Kako se samo jedna prilika pretvori u drugu…

Ovo je ispalo skoro na mufte, a zapravo zaista nisam imao neku bogzna koliku inspiraciju. Setio sam se starog pravila “ako ne znaš šta ćeš, uzmi aparat u ruke, uključi ga i hodaj” koje je uspevalo već u nekoliko navrata. U jednom času, uočio sam fleku na objektivu koju sam napravio kad sam ga slučajno dotakao prstom. Vraćajući se da uzmem krpicu, ugledam u predsoblju ono malo stono ogledalo koje žene koriste za šminkanje, pa mi nešto pade na pamet…

I tako to: fleka je baš taj plavi obris na levoj strani.

No mišn, pa mišn not akomplišd. Ali ostaje beleška da ponovim nešto slično kada budem imao pravi fotoaparat. A ako sve bude po planu, neće proći previše do tada.

Od kombinatske žurke do prilike sa fotografisanje, mali je put.

Veče smo proveli u Radničkom domu u Kikindi, gde smo prisustvovali kolektivnoj osmomartovskoj ekstazi dok je neki grčki ansambl svirao šiptarske pesme. Za to vreme, ja sam se posvetio društvu za stolom, pa je poteklo vino u potocima. A okom sam lovio detalje, dok nisam našao jednu vrednu pažnje za turanje pred objektiv.

Simbolično, kazaljke su se poklopile baš kad sam slikao.

Inače, reč je o stojećem satu sa klatnom; ima tu mnogo više da se vidi. A nije da ne znam ponešto o istoriji tog sata. Poznajem lika koji je to pravio – donosio je satne mehanizme iz Nemačke po 1.000 DEM, a sam je sklapao kućište od prvoklasne hrastovine. Drvo i staklo su ga koštali oko 200 DEM, a celu konstrukciju je prodavao kako koga zezne, od 2.500 do 3.500 DEM. U Beogradu išlo k’o alva; van Beograda teže. Otkud to u Radničkom domu u Kikindi, nemam pojma.

Bilo mi je po volji da uhvatim samo detalj oko kazaljki; to je za mene tek malo niže od visine očiju. Znao sam da ću sprovesti fotku u neki od oblika ograničene palete boja, mada je tek eksperiment pokazao da je ovaj vid sepije optimalan.

Ovo je bilo lako; mišn akomplišd.

Pitanje za milion dinara: koja poznata građevina se nalazi na novčiću od dva dinara?

Priznajte da ne znate. Mada, neću da se pravim važan: nisam znao ni ja do danas.

Tokom dana, na stolu se zatekla gomilica novčića. Prošlo je neko vreme dok nisam ukapirao da gomilicu čini po jedan primerak svakog novčića u opticaju u Srbiji: 1, 2, 5, 10 i 20 dinara. E, kakva slučajnost, pomislih i pogledah malo pažljivije. I tog časa shvatim da zapravo nikad nisam zagledao u novčiće. Možda bih se i setio, jer sam znao, da se na novčiću od jednog dinara nalazi zgrada Narodne banke Srbije – ali za ostale nisam uopšte znao. Dakle, to su crkve manastira Gračanica (dva dinara), Krušedol (pet) i Studenica (deset), te hram Svetog Save (20 dinara). Eto, sad možete da se prijavite za kviz “Milioner”.

U međuvremenu, okrečena je soba u kojoj razvijam fotografije, pa sam se tokom večeri malo igrao novim mogućnostima. Boga mi, lepo urađeno… A da bi igra bila što solidnija, podmetnuo sam rezultate kratke i nepažljivo izvedene sesije.

Izvinjavam se na banalnoj fotografiji. Nije bilo bogzna kakve ideje, osim da što pre umlatim nešto svežeg materijala za igranje u novoj fotolaboratoriji, pa proglašavam mišn not akomplišd. A šta je svetlosoba novo donela – akomplišd i te kako!

Kad te uhvate pudravci, postoje samo dva rešenja: da trpiš dok ne prođe ili da se latiš posla. Jedino je problem kad scenario dana bude prepreka.

Nezgodna je stvar imati pasiju ka fotografiji, a u životu se baviti nečim sasvim šesnaestim. Tada nastupi loše raspoloženje kad jedno sprečava drugo. E, takav je dan danas bio. Da sam mogao, izleteo bih iz kuće i ne bih se vraćao dok ne ulovim deset pravih fotki. A da bi stvar bila najgrđa, sinoć sam gledao neke online kolekcije, pa mi se urezala u misao jedna fotka na kojoj je aplicirano radijalno zamućenje filterom radial blur u Photoshopu. Doduše, na toj slici je izvedeno fantastično veštom kombinacijom odloženog blica i ručnog zumiranja tokom ekspozicije (dve tehnike izazivanja distorzije u toku fotografisanja; teško je da se izvedu zajedno), a ja nemam takve resurse, pa nisam ni mislio da to radim slikajući (mada, jednom…).

Bio sam u gradu i tražio sam zgodan objekat koji bih podvrgnuo takvom načinu, ali kao za inat, nije mi se dalo… Dok nisam video jednu ključaonicu na vratima teškim barem 500 kg. E, njoj nisam oprostio.

Mislim da je ovo prvi put da sam iz celog kadra baš isekao 640 piksela po širini (i po visini – jurio sam kvadrat). Efekat radijalnog zamućivanja nije bogzna koliki zbog toga što nema detalja (efektnije je na detaljima bogatim slikama), ali svejedno – to sam svakako učinio zbog pudravaca i pitanje je da li je uopšte celishodno. Usput sam propustio da na licu mesta proučim objekat snimanja i da ga malo pažljivije slikam. Baš sam mogao da dobijem i bolji polazni kadar… I zbog svega toga, mišn not akomplišd. A objavljivanje ideje, priče i izvedbe ipak ide – meni za kaznu, a vama za pouku. Ovoj temi ću morati da se vratim prvom prigodom.

Boktemazo, da li je moguće da predmet fotografisanja može da izazove ovisnost poput teških droga?…

Prošle noći sam izginuo radeći neki hitan posao, legao sam u zoru i to bdenije mi nije prijalo. Spavao sam manje nego što bi trebalo i u nevreme, pa kako sam ustao, tako sam nastavio da radim i to je trajalo do večeri. Primetili ste, uostalom, da nije bilo ad hoc priloga tokom celog dana… Tako je to ponekad.

Kasnije uveče, pomerao sam nešto po stolu i u jednom času mrežica sa klikerima mi se našla u rukama… Hmm… Naaah, obećao sam da neću. Ma, dobro, samo sam pomislio… A onda, pomerao sam neke oprane sudove i u ruci mi se našla tek oprana teglica od nekih grčkih maslina, tačno protiv svetla na radnom delu. I sasvim slučajno opet pogledam ka klikerima… I tako…

Eksperimentisanje je bilo potpuno bez plana i programa. Gurao sam svetiljke u klikere, osvetljavao sa svih strana, podmetao crveno svetlo, pokušavao da kontrolišem pregorevanje, varirao pozadine bez onih šarenih papira… Od trideset ekspozicija, pola sam izbrisao jer uopšte nisu valjale. Od preostalih sam na kraju izolovao pet, onda sam napravio pauzu za čaj i tada brzo izabrao jednu od njih koja mi se na prvu loptu učinila zanimljivom. Bum, tras, gotovo. Mišn akomplišd.

Idemo dalje. Još samo malo. Poslednja u ciklusu je za 24. mart…

Baš volim kad zamislim nešto, pa ispadne baš tako, iako do sada nisam ni pokušavao slično.

Fotografisanje u pozorištu je kategorija za one koji imaju fotoaparate. Mislim – prave fotoaparate, ISO 800 bez zrnca šuma i tako to. Ja se samo ponekad usudim da koristim ISO 200 ali samo ako ne lovim detalje i ako može da se priča o prihvatljivom šumu – a i tada tek naslućujem šta uspeva, a šta ne.

Imam iskustva u slikanju scene; probao sam sve i svašta sa ograničenom opremom; nalazio sam rešenja kad to nije bilo tako lako. Poslednje što sam radio i učio ponešto usput beše Jazz & Blues festival u Kikindi prošlog novembra (ovde, ovde, ovde i ovde). A u nedelju uveče smo pohodili isti prostor, sala pozorišta u Kikindi, gde je nastupio beogradski plesački ansambl Celtic Rhythm, specijalisti za irski ples.

Zbog stotinu peripetija, nismo nabavili ulaznice na vreme, pa smo uhvatili mesta na početku trećeg reda – nije strašno, ali nije ni bogzna šta. Poneo sam fotoaparat na koncert sa namerom da uhvatim pokret igrača u koliko-toliko stabilnom ambijentu. Problem je u tome što i sa ISO 200 moram da izdržim 0,1-0,3 sekunde da slikam iz ruke – što se ni teoretski ne radi kad nemaš na raspolaganju stabilizaciju slike – a ja je nemam.

Uspeo sam.

Kad gledam šta sam sve uhvatio u tih dvadesetak ekspozicija, koliko sam ih napravio, mogu reći da sam izveo mission impossible, a kamoli da sam ostvario nameru. Ova ekspozicija je trajala 1/6 sekunde (u prevodu 0,1666) i izveo sam je iz ruke. Stabilnost sam postigao oslanjajući aparat na lice (radio sam kroz tražilo) dok sam sedeo stabilno. I dobio sam tačno ono čemu sam se nadao: igrače u akciji i dovoljno mirnu ruku. Mišn akomplišd.

Pravi dan za kuliranje u šetnji, sa fotoaparatom u rukama.

Moram priznati da sam jedva dočekao vikend. Prvo da bih se naspavao k’o čovek, a onda da bih pobegao nekud, bilo gde, samo da je dalje od računara. Jasna je iskoristila pravo jačeg, pa me je po kratkom postupku izvela u dugu šetnju. A vreme – kao u sovjetskom crtanom filmu.

A kolika je šetnja bila, zamislite na osnovu devedeset fotki koje sam napravio… Imao sam i plan za fotku dana: istraživao sam namerno pregorevanje velikog dela slike uz namerno slikanje protiv sunca, pri čemu je glavni objekat slikanja očuvan u fokusu i u optimalnom svetlu. To do sada nisam radio baš namerno (bilo je takvih incidentnih) i moram priznati da nije lako. Postprodukcija takvih fotki je komplikovanija nego što sam mislio i našao bih se u nebranom grožđu da se nije desila incidentna fotka koja je prevladala sve druge. A to je ova:

Potrebno je da kažem par reči, mada u suštini nema šta veliko da se priča, jer ovo je očigledni mišn akomplišd.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 3. mart 2012”

Zima polako ističe. Ali tek sad treba forsirati vitamine.

Ama, znam: kad turiš krišku limuna u čaj, poubijaš sve “vodene” vitamine. Vitamin C se razgradi preko 40°C i priča o čaju sa limunom baš i nema bogzna koliko smisla. A opet, upropasti se i mnogo od meda kad ga stavim u čaj, pa opet to činim – šećeru u čaju sam rekao laku noć pre mnogo godina. Zato kad mi je do vitamina, uzmem krišku limuna onako, na prirodno. A kriška limuna u čaju je začin, a ne vitaminski preparat.

Kako god, sva razmišljanja na temu limuna su me navela da izvadim komad plavog papira i priručno LED osvetljenje, sve sa aparatom na stonom tronošcu (koji se rasklimatao od upotrebe; vreme je za novi, neki kvalitetniji). Klikete-klik, od desetak ekspozicija u ući izvor je ušlo tri, a od njih sam izabrao onu sa najmanje osenčenosti.

Kontrast boja je učinio svoje; gradijent “na prirodno” takođe. Sočnost limuna je došla u prvi plan i dobio sam šta sam hteo, u potpunosti. Mišn akomplišd.