Tag: jedna na dan

Moralo je i to jednom da se desi. Zapravo, nije moralo, nego je bio red. Da se desi. Već jednom. Najzad.

Bili smo na promociji knjige o likovnom radu našeg prijatelja Brace (ili Braca, nominativ Braco, pa nas je moderatorka masirala genitivom tog imena koji niko nikad nije koristio; ko li joj dade da zimuje na Zlatiboru i druži se a domorocima, da mi je znati). I tamo sam mlatio neke sasvim reporterske i nezanimljive fotke, znao sam odmah da tu nema ničega za fotku dana. Produžili smo šetnju trgom, valja mi malo više kretanja.

I onda se zalomila jedna scena. U jednom izlogu koji je noću osvetljen plavim svetlom, nalazi se drvena bista dvoje egzotičnih ljudi. Naslonio sam aparat na izlog da bih mogao da uslikam dugu ekspoziciju, krenuo da lagano izdišem da bih smirio pokret i odapeo jednu.

Kad sam video šta sam dobio, obećao sam sebi da neće biti nikakve obrade. Čak ni one koja bi se podrazumevala, poput malčice pojačanog kontrasta. Fotka koju ovde vidite je obrađena samo za toliko što je konvertovana iz RAW formata i pritom smanjena na 640×480 i dodat je potpis. I to je sve.

Mišn akomplišd.

Prosto ne mogu da verujem.. .Ne mogu da verujem! Motiv za fotku ovog čudnog dana se namestio kao da sam ga tri meseca planirao!…

Lepo nas jedan iz ekipe stalno podseća na sinhronicitet, sve upirući prstom u empirijske dokaze. A ja se sve pravim naivan, kao “sve je to lepo” i tako to. Dok se ne potrefi.

Jedini prilog u današnjoj kanonadi koji nije bio unapred planiran (osim generičkog saznanja da će biti tu) i čiji sadržaj se nije znao, po prirodi stvari, bio je baš ovaj. Sve sam se nadao da će se sama od sebe pojaviti neka primerena scena za fotku dana… I pojavila se.

Išao sam gradom tamo-amo, raznim poslovima. Zgodila se baš jedna čestita šetnja kakva mi je i inače bila potrebna. Fotoaparat u džepu, a onda i van džepa: štrikao sam okolo u polumraku, jer sam potkačio prvi mrak. I već je bilo zanimljivih radova.

U poslednjoj etapi, zamalo da omašim jedan grafit. A kad sam ga ugledao, znao sam: moj je.

Dakle:

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 29. februar 2012”

Trebalo je da pogodim zašto je takvo sivilo dominiralo celog dana…

Ovo je bio jedan od onih kratkih i prekratkih dana, kad imate utisak da sve radite, a ništa ne postižete. Nisam bio dokon, dakako, ali je išlo sporo i stalno sam imao utisak da nešto grešim (mada, da kucnem u drvo, još nije baš dotle došlo).

Uočio sam neku čudnu boju neba. Prilično glupo s moj strane da nisam pogodio da je to nebo koje donosi sneg; u suton je počeo da pada. Pre ponoći je stao, a krovovi su opet potpuno beli. Do đavola, bilo je dosta.

tokom kraće pauze rano popodne, brzo sam otvorio prozor i puknuo tri ekspozicije u poznatim smerovima. Isekao sam uobičajeni kadar – ama, planirao sam ga još pre nekoliko dana – da bih obeležio mesec dana pre isteka prvog ciklusa “jedna na dan”. Iako je ekspozicija bila ispravna, scena je izgledala totalno isprano da sam zamalo odustao od fotke. E, a onda sam zavirio u jednu knjigu sa fotografijama i naleteo na jednu prastaru retuširanu i kičicom obojenu fotku. I odmah sam odlučio da od trivijalne scene napravim parafrazu; znao sam i način kako se to radi. Evo šta sam dobio:

Naravno, ove boje su veštačke. Polazna tačka za izvođenje tehnike Split Toning je bila monohromatska verzija fotografije. Imao sam tačan uzorak boja koje sam hteo da postignem i, pošteno, malo sam se namučio dok ih nisam postigao; ali to je to. Najteže mi je bilo dok nisam ukapirao da treba da izvedem da nebo (skoro belo) bude plavo, a zid, kao sledeća najsvetlija površina, da bude crvenkast; to se postiže menjanjem granice između svetlog i tamnog u definiciji podele tonova. I doista, kako sam to postigao, tako su te veštačke boje “legle”. Benasto, ali efikasno. Mišn akomplišd.

Zamalo reklama, boktemazo! A samo sam hteo da se poigram sa senkama…

Opet jedan od onih dana kad me uhvati dremež koji traje ceo bogovetni dan. Težak dan, šta li. Prisiljavao sam se da radim da ne bi bilo zaostataka: našao sam stotinu poslova koje je valjalo završiti. I da vidiš, uspelo mi je da se malo trgnem. Ali kad sam pogledao u sat, bilo je već ohoho sati… A ja ni da pomislim na fotku dana.

I kako to obično biva, slika je došla sasvim spontano. Sevnuo je odblesak iz jedne čaše i pao preko pinhole cvikera koje samo dobili od PoZZdravljača (čovek naručio sebi, pa nam poklonio gratis primerak). Ideja se rodila u sekundi. Malo sam se poigrao obojenim papirima i raznim usmerenim svetlima, pa sam na kraju dobio ovo:

Plava boja je indukovana: halogena lampa kojom sam rukovao vuče malo u plavo, pa sam samo pojačao ton. Od lampe i višestruke senke: lampu čini pet dioda. A ostalo su neke sitne obrade i podešavanja, ništa vredno pomena. Mišn akomplišd.

Ah, da: pitate se kako rade pinhole cvikeri? Neću da vam pričam, jer mi ne biste verovali. To vam kaže neko ko više ne može da vidi ni blizu ni daleko bez dioptrije. Ili bez pinhole cvikera…

Neću da bude monohromatska i neću da vas zavlačim nekakvim filterima. Ova fotka je dokumentarna, pa takva treba da bude i tehnički – samo izrez, blago sređeno svetlo i kontrast i to je sve.

Tokom prepodneva, kao što beše planirano, stigli smo u Mokrin na dan finalnih borbi guskova, u okviru manifestacije koju tamo nazivaju Svetskim prvenstvom u borbama guskova, što udruženje “Belo pere” organizuje od 1986. godine (nije greška – kažu “pere”, a ne “pero”, ne znam zašto).

I opet, aktivista Orke ni od korova, da se uvere koliko krvi ima na tim borbama; a krvi je bilo koliko i inače – nimalo. Kao što već pomenuh onomad, jedina povreda u tim borbama je povreda ponosa poraženog guska, a priroda se već pobrinula da njemu odmah pripadne druga uloga (nakon što pobedniku pripadnu sve čirlidersice), a to je zaštita jata iz pravca začelja. To se sada ne dešava, jer vodiči se pobrinu da se jata razdvoje odmah po okončanju borbe (koja se završava tako što jedan gusak natera drugog u beg), pa od prirodnog napredovanja najboljih gena u ovom slučaju nema govora.

Bilo je tokom dana nekoliko borbi, od koji su dve finalne bile baš zapažene.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 26. februar 2012”

Serija “jedna na dan” ulazi u svoj poslednji mesec u duhu pesme “crno-bijeli svijet”. Jedino što ja ne priznajem taj termin dok se ne spustimo do zone od dve boje u oznakama RGB(0,0,0) i RGB(255,255,255)…

Dan je bio kao poručen za trčanje uzduž i popreko… Lažem: morao sam. Amburator je crk’o i morao sam da se izujem nehigijenski mnogo para za novi. Šta se tu sve dešavalo, nije baš za priču, uglavnom sad imam višak delova. I trčeći tako tamo-amo uz Marinkovu pomoć, zateknem se na ulici blizu centra, gde nisam mogao da odolim, a da ne opaučim par fotki ograđenog trotoara. U kikindskoj opštini su svi toliko zauzeti vrednim radom da nema nikog ko bi bio sposoban da obori ledenice sa strehe. A ja sam gledao u te tužne boje koje se, kao, protežu ulicom u svim smerovima, pa sam pomislio da bi to bio materijal pikladan za seriju monohromatskih.

Makro na čvoru je pomogao da zamrljam pozadinu; igrao sam se opcijama serije preseta koji simuliraju razne filmove i foto-papire iz sveta bez boje. Prava kombinacija se namestila sama od sebe. Kako god, to je to što sam hteo da dobijem. Mišn akomplišd.

Šta zimsko doba učini od čoveka: sve oko sebe vidim crno-belo… Pardon: monohromatski. Ne dam se: tek se zagrevam.

Fascinantno je to što predviđanje otkazivanja boje iz fotografije izaziva neku promenu u pristupu. Ne mogu to da objasnim; slikoviti opis koji mi je pao na pamet nije za ovde i bolje da ne pokušavam. Ali, na neki način, neke scene mi se sada vraćaju i pitam se kako bi izgledale kada bih im pristupio kao scenama bez boje, samo igrom svetla.

Dekompozicija scene, eto o čemu je reč.

Sad se na kvarnjaka vadim tako što iskušavam predmete koji su već u zoni sivila; ali svejedno, i prirodno i veštačko imaju boju, pa se razlika između scene bez boja i scene kojoj su oduzete boje uvek jasno razaznaje.

U ovih mesec dana, koliko je ostalo dok ne dovršim krug u projektu “jedna na dan”, nema dovoljno mesta da istražim sve zanimljive teme. Najzad, kroz mesec dana dolazi proleće i biće potrebno baviti se baš bojama. Ali moraću da uvedem pravilo: u svakoj sesiji da odaberem barem jednu ekspoziciju koju ću dovesti do pristojnog rezultata u monohromatskoj šemi. Da li će to biti namenska fotka ili varijacija kolorne, videćemo kad do toga dođe.

Ah, da, umalo da zaboravim: to su neka kineska klešta koja mi je Marinko kupio (kad i sebi), pa ih držim pri ruci. Do sada su mi zatrebala tačno nula puta (imam prava špic klešta i sečice pri ruci, pa se ne hvatam ovog), ali to nije smetalo kleštima da se sama od sebe skoro-pa-raspadnu. A fotka? To je izrez od 10% osnovnog kadra: dok sam obrađivao veći kadar, zapao mi detalj za oko, pa nisam mogao da se oslobodim. I stvarno je ispalo bolje. Mišn akomplišd.

Dva motiva stopljena u jedan rezultat: eto meni zabave za nekoliko dana…

I kao što juče pomenuh, monohromatska fotografija je tema koja me toliko intrigira da se neću baš tako lako smiriti. Na monohromatskom filmu i fotografiji sam odrastao, a mogao bih da se vratim toj temi baš onako kako sam i počeo – istražujući oblike i kompozicije.

U međuvremenu, Pura Moca je okačio na fejZbuk jednu svoju fotku, monohromatski makro jedne pohabane kockice za igru. Ne budi lenj, odlučim da zdipim motiv i da se poigram malo na tu temu.

Sesija je potrajala, a posle dvadesetak ekspozicija sam shvatio da bi noćas trebalo i malo spavati, jer sutra je radni dan… I ako, malo po malo, dođoh do ove scene:

Ova kocka nije arčena kao Pura Mocina, ali joj ima oho-ho godina (cela garnitura za jamb je tu, u korpici na mom stolu). Gradaciju pozadine sam izveo usmerenim osvetljavanjem kroz žuti papir, a prednje svetlo sam dobio ručnom baterijskom lampom.

Primetićete da je donja desna zona strane od petice mutna. To nisam primetio na vreme tokom slikanja, a fotku nisam hteo da odbacim. Elem, primakao sam objektiv preblizu kocki, pa je ograničena dubinska oštrina ispala baš ograničena; zona fokusa je bila na suprotnoj zoni te strane kocke. To bi moglo da se reši blagim udaljavanjem i zumiranjem, nego moj G6 ima feler pri zumiranju, pa to nisam učinio. Fotka ostaje meni kao upozorenje, a vama kao škola da pazite na odstojanja kada pravite makroe i na zone koje moraju da ostanu u potpunom fokusu, kao što je to ovde morala da ostane cela stranica od petice.

Kako god, atmosfera na fotki mi je po volji. Mišn akomplišd.

Pa dobro… Ako je ovladalo sivilo, sve sa maglom u tri popodne, onda mogu i ja da uzvratim istom merom.

Ima jedna tema koja me jako žulja i intrigira. Da bi stvar bila gora (po mene), neki moji znanci, majstori od objektiva, svi redom su objavili serije fotki u tom maniru, kao da su se dogovorili da mene provociraju. Neka, neka, braćo draga! Bliži se dan D, krenuću i ja u obećanu akciju. Elem, obećao sam sebi da će moja prva prvcata organizovana sesija sa DSLR aparatom u  rukama biti serija monohromatskih fotografija sa ulice.

Elem, monohromatska fotografija – iliti ono što prilično neispravno nazivamo “crno-bela fotografija”° (fotke su uglavnom u raznim sivim tonovima, a crno-belo je nešto drugo). A danas – još i magla u po bela dana. Zato je fotka koju sam načinio po prirodi ispirana od boja. Rezultat je sledeći:

Da baš ne reklamiram verziju u boji – tek pored prave monohromatske se vidi da tamo uopšte ima neke boje. A ona nije nimalo privlačna. Ovo se pokazalo kao jedino rešenje za scenu. Mišn akomplišd.

________
° Kao što znaju svi koji su ikad proveli popodne ili noć u fotolaboratoriji, reč je o nadmoćnom izrazu u oblasti fotografije. Da, jeste: živimo u svetu boje (osim ovog sivila napolju koje je odavno dosadilo i bogu i đavolu). ali, naše oči i dalje bolje reaguju na svetlost nego na boje; stvar evolucije; žrtvovali smo taman toliko retina za svetlo da bismo bolje prepoznavali boje, na uštrb noćnog vida koji smo nekad imali, da ne pokvarimo stomak jedući plodove nakon što smo sišli sa drveta. Ali, rezolucija oka za svetlo nam je mnogo jača od rezolucije za boje i zato ponekad “neobjašnjivo” bolje reagujemo na monohromatske nego na kolorne fotografije. Zapravo, reagujemo na naglašenu dinamiku.