Tag: jedna na dan

Slabo stojim sa praznovericama: postoji li neka zvrčka kad ti otpadne dugme? Ono sad, nije dugme s kaputa nego sa pulovera, ali opet.

Hteo sam da napravim supermakro fotku, ali nisam uspeo, čak ni uz dodatno osvetljenje. Izgledalo je kao da se ne da u inat. Posle sedam pokušaja, odustao sam. Izabrao sam najmanje lošu – i to je to.

I opet pouka: neke zamisli nemaju rešenje. Tada postoje dva izlaza: jednostavniji je da promenite nešto u scenariju fotografije i da pokušate ponovo. Pametniji izlaz je da odustanete od teme i nađete nešto zanimljivije za fotografisanje.

Krajnji rezultat su loša fotografija i dobra pouka. Mišn akomplišd… not.

Stigle mimoze: tema koja je definitivno zanimljivija od snega.

Ama, što obožavam kad natrči samo jedna, ali prava; u danu koji smo ispratili uradio sam jednu jedinu ekspoziciju. I odmah sam znao da je to ta! Bili smo na uobičajenoj kafici nedeljom prepodne kod Jasninih roditelja. A moj tast ne propušta da kupi mimoze čim ih vidi na pijaci. I tako… Kliknuo sam samo jednom.

Istina, fotka je izrez: morao sam da se pomerim dalje jer sam koristio blic. Od obrada: malo sam pojačao kontrast i vibrantnost boja; uživam u ovom kontrastu plave i žute. Iskoristio sam i jedan preset koji kombinacijom gradijenata istakne jedan odabrani frtalj slike – u ovom času, očigledno sam istakao buket mimoza.

Vrlo zanimljivo: oštra senka koju je blic bacio na mimoze ne smeta, nego baš doprinosi kompoziciji; mešavina žutih i crnih kuglica je napravila čudnu mešavinu koju nisam mogao da predvidim. Dvoumio sam se da li da izbrišem senke dve grančice, ali sam odlučio da to ne činim. Hoću li se sutra pokajati zbog toga, ovog časa nisam siguran. kako god, mislim da sam uhvatio šta treba: mišn akomplišd.

Znao sam da će doći na red kad-tad. Stajale su na stolu i čekale da me zadesi pad inspiracije.

Nedavno sam na jednom od onih tralala portala za zajebanciju zatekao fotku diskete od 3,5 inča ispod koje je pisalo: “Ama, kako ne znaš šta je to? Pa to je dugme Save!” I zaista, kako je samo preteklo za sve ove godine otkad imamo grafičko okruženje da niko ne smisli drugačiji izgled tog dugmeta, vrag će ga znati.

Nedavno sam pokazao mom Luki disketu. Nije mogao čudom da se načudi. Pa kako, pa zašto, pa “kako to misliš tri hiljade ovog kao jedan DVD”. E vala, neka i ne znaju. Patili smo se predugo sa tim skupim i nepouzdanim medijima.

Dan se zatekao loš za mene, nisam slikao ništa usput gde sam se zaticao, pa sam zabrazdio u noć bez fotke dana. Bio je to čas da potegnem kviska: pet disketa koje stoje u kutiji na mom stolu i čekaju da od njih napravim ćasu za olovke.

Ama, imam blizu i kutiju osmoinčnih disketa, a takve nije videla čak većina mojih kolega sa starijim stažom od mojeg. Njih se nisam latio zato što je u kućnim uslovima teško napraviti aranžman sa tako velikim objektima. Kako god: mišn trivijal so mišn akomplišd.

…A ponekad vas opčini samo boja. Oblik tada nema nikakvu važnost.

U poseti kumovima, ne može da prođe bez neke večerice. A posle pite s mesom, nešto što nismo davno jeli, kao da ne živimo u Banatu, Bože me prosti: gibanica s makom. I šta da vam kažem, bio sam već umoran, dobro sit i inače se ne bih više laćao hrane. Ali gibanica…

I reče moj kum Željko: “E, sad da probaš ono vino od višnje!”

Pa kakvo sad vino od višnje, đavoli te odneli, ne mogu više… Ali, dobro de, daj da probam kad je već prilika. Zna Željko za potrkanjsku Višnjicu, najlepše vino od višnje na planeti Zemlji, ponekad se u našoj kući zatekne poneko vino od Jovića iz Potrkanja. Ovo je od nekog tipa, nisam skontao ko je taj. Ajd’ s prsta, tek da probam.

Prelepa boja, miris tačan. Preslatko i pretanko, ukus ne ostaje u ustima jer šećer prevlada. Uglavnom, dobro da mi je usuto malo. Neću se više truditi da probam to; gibanicu sam škropio, da izvinete na psovci, gaziranom mineralnom vodom.

A tu boju sam ipak morao da ovekovečim. I uspeo sam zahvaljujući podmetanju i prelamanju belog dela salvete pored čaše. Mišn akomplišd.

Ponekad vidim tu sliku pre nego što sam i pomislio da uzmem fotoaparat u ruke. U tim trenucima mi više nije bitno šta će drugi da vide: važno je da dobijem to što sam zamislio.

Večerašnji rad je puko preslišavanje. Neko će možda čak i natuknuti da je takav pristup prosti alibi. Ali ako je tako, onda je cela jedna klasa umetnika s prve polovine prošlog veka živela neki svoj alibi.

Uglavnom, oprao sam teglu u kojoj držim posebno zamišljenu mešavinu nekih aromatizovanih čajeva; dobro su ambalažirani, pa nema problema da budu na svetlom, to jest u tegli na kuhinjskom pultu (svaka kesica je u crnoj kovertici). Ostavio sam da se tegla dobro osuši na peći, a onda sam krenuo da je punim. Dok je tako tegla stajala na stolu, ugledao sam prizor koji sam morao da uslikam, gotovo odmah znajući šta želim da dobijem, a ovog puta znajući i kako da izvedem. Ama – znam li, upitao sam sebe pošteno. Aj’ da vidim, rekoh sebi.

Da ne kažem baš da je bilo iz cuga: bila je ovo peta od sedam ekspozicija i još pri slikanju sam pretpostavio da je to ta. Do kvadratnog izreza sam došao kasnije – radilo je bolje od horizontalne kompozicije. Boje sam namerno okrenuo u žutu stranu preko promene temperature boja, mada ne previše. Zatamnio sam levo i desno krilo, tek da ništa ne iskoči iz kadra – i to je bilo to. Obrada nije trajala ni dva minuta. Mišn akomplišd.

Ostadoh vam dužan razrešenje priče od pre dva dana: šta bi sa preostale dve knjige; vijanje sa poštarom je dalo poseban začin tome.

Kao što sam vam već ispričao uz fotku dana za 13. februar, u ponedeljak mi je stigla knjiga iz Engleske. A trebalo je da stignu tri (1, 2, 3). Pitao sam se da li će preostale dve stići sutradan i da li će one opet završiti u snegu ili možda čak zakačene u kapiju, na izvol’te svakom prolazniku…

Da, knjige su došle, ali poštar nije imao satisfakciju da pokuša neko oštećivanje: Jasna i Ana su krenule od kuće i na kapiji se srele sa poštarom, koji im je samo šušnuo knjige u ruke i produžio dalje (inače, vide se prvi put, ali kreletu nije smetalo da im da knjige…).

Juče nisam stigao da se pozabavim dokumentovanjem radi kasnijeg prisećanja, pa to činim sa danom zakašnjenja.

Kompozicija je trivijalna, a sadržaj je prosti dokument, pa nemojte misliti da hoću da se kitim tuđim perjem. Dao sam sebi za pravo da to bude tako; šta mislim i kako se odnosim prema žutom pravougaoniku, to valjda zna svako ko pohodi Suštinu pasijansa.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 15. februar 2012”

Iz veoma razumljivih razloga, neće biti nikakve elaboracije ove fotografije niti načina njenog nastanka.

I tako, došlo nam drago društvo, od one vrste kad se vadi Ona Posebna Iz Zalihe. A šta može da bude lepše kad radiš nešto besno, a ne moraš.

Bolje da ne znate koliko smo popili. Da kažem samo ovo: mmiiššnn aakkoommpplliiššdd.

Nište nije bilo po planu, ali sam rešio da se ne nerviram zbog toga. A za dobru jabuku uvek ima i mesta i raspoloženja.

Mislio sam da sneg neće padati, ali pošteno je da kažem i to da nisam pažljivo pratio vremenske prognoze. Uglavnom, propao mi je plan da posle ručka odem u laganu šetnju tokom koje ću da lovim zimske čarolije. A oko kuće mi se baš nije dalo (osim lopatom, tjah) i na kraju sam ostao bez plana za fotku dana. Uto sam se bavio nečim drugim i dan je iscurio na puc prstom.

Blizu ponoći, još bez ideje šta da bude foto-sesija, latim se jabuke… I tako, sa jabukom u jednoj ruci i nožem u drugoj, očas se rodila priča.

Igra se sastojala iz promene položaja osvetljavajućih tela… Moraću da nabavim još džepnih lampi; teško mi je da radim sa žutim i belim svetlom odjednom. Ovog puta sam se snašao uz pomoć jednog LR preseta, ali to nije bio plan; ne treba se snalaziti, treba planirati. I ta pouka, empirijska do koske, učinila je večerašnju foto-sesiju uspešnom. A ni fotka nije tako loša. Uglavnom, mišn akomplišd.

Lakše reći nego učiniti: slikanje u skoro potpunom mraku, sa odloženim blicem. Probajte, pa ćete videti…

Pravo iskušenje je bilo preda mnom, jednom kad mi je palo na pamet: hteo sam da napravim noćnu ekspoziciju ledenica koje vise ispred mog prozora iz predsoblja u dvorište. Mogu da opaučim prosti blic, ali onda nema pozadine; da bi se obezbedila nekakva pozadina, treba pokrenuti tzv. slow sync mode, režim koji podrazumeva sporu ekspoziciju i blic na početku ili na kraju te ekspozicije.

Stavio sam aparat u taj režim, odabrao 2nd curtain (opaljenje blica na kraju) i, što reče hrabri žandarm, postavio fotoaparat u položaj za upotrebu. E, al’ ‘oćeš, nema svetla za fokusiranje. Mogao sam da uzmem baterijsku lampu i da osvetlim ledenice da ih fokusiram, ali to bi mi oduzelo pola ekspozicije pri merenju, a moj aparat se svakako malo čudno ponaša sa aftamackim fokusiranjem pri ručnim podešavanjima blende i ekspozicije; pa dobro, prebacim na ručni fokus i završim posao.

Tokom sedam ekspozicija, uglavnom sam se mučio da potrefim vrhove ledenica; a prozor je bio otvoren i nisam hteo da odlažem ništa ni sekunde,  jer -10°C je prebrzo osvajalo unutrašnjost mog doma… Prekinuo sam brzo. I eto cele sekunde iz ruke:

Odrekao sam se masivnijeg dela (sad ima pet debelih ledenica i tri tanke) samo da bih imao uredne vrhove. Pozadina, koja svakako i treba da je zamućena, dovoljno je svetla od refleksije snega (koji je danas opet padao, grrrr). Fotka nije bogzna šta za prikazivanje, nego čista vežba u nenormalnim uslovima za slikanje i kao takva je uspešna. A jednog lepog dana, ko zna kad, naći ću i nešto zanimljivo za slikanje ovom tehnikom. Kako god: ledenice su u fokusu, ergo mišn akomplišd.