Tag: jedna na dan

Ponekad iznenadim samog sebe. Čuj: iznenadim… Večeras sam se prepao od rezultata koji sam proizveo.

Nisam ja ni dovoljno vešt ni dovoljno hrabar da se upustim u neku besnu ekskurziju eksperimentalne fotografije. No, ako bih rekao da se klonim toga, lagao bih. Rekoh već jednom ili dvaput: meni nije dato da fotografišem, nego da slikam. I moj ideal jeste slikanje; reči “slikati, slikanje” namerno koristim ispred “fotografisati, fotografisanje” baš iz tog razloga.

Ali, to je tako teško postići. Teško mi je da vidim to što je prilika. Do sada, takvi zapisi u portfoliju “jedna na dan” su se dešavali slučajno ili kao spontani razvoj neke ideje, pa “dokle stignem” (primeri: ovde, ovde, ovde, ovde, ovde i ovde). Nisu to nužno apstraktne forme, ali se mogu podvesti pod pojam slikanja pre nego što je to fotografija.

Nešto slično se desilo i večeras. Čeprkajući nešto po stolu i pomerajući predmete, ugledam nešto… I napravim sesiju od nekih dvanaestak snimaka. Tek u obradi se pokazalo da su samo četiri upotrebljiva, a da moram sam da izvedem efekat do kraja ako želim da ga dosegnem. Nije bilo lako, ali sam uspeo. I na kraju…. Previše pričam: bolje da vam pokažem fotku. Ta-daaaa:

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 31. januar 2012”

Da zaokružimo celinu sa tim čudnim orhidejama…

Tigar-kambrija je otišla Jasninoj mami, a ova druga, kojoj nisam uhvatio tačno ime, ostade kod kuće. Pa ko da odoli: morao sam da uslikam i nju. Poučen iskustvom teškoće slikanja one prethodne orhideje, pokušao sam linijom manjeg otpora: nisam se patio sa pozadinama, nego sam rešio da radim makro, pa da prvi plan izolujem oštrinom i, možda, malim popuštanjem kontrasta i zasićenja boje u pozadini.

I opet je bilo teško, jer je bilo teško naći kadar. Nije problem ni priči ni izoštriti, nego je kadar uvek zakrčen nečim; vizuelno izdvajanje jednog cveta je bilo praktično neizvodljivo. Šta je, tu je, rekoh sebi: zatvorio sam sesiju znajući da imam nekoliko dobrih kandidata. Ama, na kraju ispade glavno pitanje – umem li ja to da izdvojim kako treba? Ocenite sami.

Pokazalo se da je lako skliznuti u prejaku obradu. Muka živa. Jednog časa sam prekinuo sa obradom, znajući da bih mogao do jutra da menjam, petljam i drndam – što je znak da izvorna slika nije baš neka – potencijal za obradu je premali.

U tom svetlu, mada će se nekome učiniti sasvim OK, proglašavam mišn not akomplišd, jer znam da je trebalo mnogo bolje. Ostale su neke pouke, a najvažnija od njih jeste da se ne može očekivati da postprodukcija reši probleme koji su realno ostavljeni baš u nameri da budu rešavani “na stolu”. Postprodukcija služi da se unaprede svojstva već dobrog snimka, a ne da se od lošeg napravi dobar.

Slikao sam ovo puno puta. Večeras najzad izvedoh i za fotku dana…

Ma, može biti da preterujem, ali postoje neke vizuelne odrednice koje čine moj mali, udobni svet. Jedna od tih slika je velika šolja na radnom stolu. U njoj je nekad (često) bilo (mnogo) kafe, a sad večeri utapam u raznim čajevima. Izbegavam i čajeve sa mnogo kofeina, a takvi su svi “pravi” čajevi u kući, pa se nalivam napitkom od mente sa malom kašikom meda kao zaslađivačem.

A onda, kad završim, stavim kašiku preko šolje. I to ostane tako dugo, dok ne napravim novi čaj (kao upravo dok pišem ove redove) ili dok ne pomerim sa stola. Često sam to fotografisao, pa se igrao obradama nakon što bih završio fotku dana; mislim da sam u poslednjih mesec-dva to učinio najmanje deset puta.

Večeras mi naspelo da se poigram malo ozbiljnije. Sesija je bila kratka, svega pet ekspozicija – ali zato sam se dugo dvoumio… hm, troumio između tri različito obrađene fotke. Umalo nisam napravio triptih, ali geometrija im je bila različita, pa ne bi ispalo bogzna kako. Evo odabrane fotke:

Taj “autoportret” na pozadini kašike je, dakako, nameran. Ovde se ne vidi baš najbolje: da bih izveo sporu ekspoziciju, uzeo sam jednu tvrdo koričenu knjigu, raskrilio je u uspravnom položaju i na nju oslonio aparat i ruke; taman stabilno da mogu da slikam.

Kanda je trebalo da pomerim komad papira i da prearanžiram kadar tako da nema te senke na vrhu. Formalno govoreći, napravio sam veeeeliki no-no. Međutim, ja sam zli autarh ovog bloga i proglašavam mišn akomplišd jer sam baš dobro raspoložen ovog časa, iako je vreme kad je odavno trebalo da odem na spavanje umesto što opet pijuckam čaj.

Ponekad imate zicer, ali posao ne ide lako.

Jasna je kupila dve orhideje kambrije, jednu sebi i jednu svojoj mami. Jedna od njih, boktemazo, nama koji smo odrasli gledajući “Opstanak” izgleda kao da će da prhne u jato kamikaze-leptira koji će da me izgrizu svojim zubima u nameri da me upropaste…

No, šta da se radi, pre odnošenja tog primerka, morao sam da ga uslikam. Boga mi je bilo posla i za asistenta: morao sam da aranžiram pozadine i da tražim kojekakva rešenja da bih imao dobar kadar. Išlo je teško: cvetovi se preklapaju gusto, pa se ne vidi lako šta je šta, ne nalazim lako sve zgodne uglove da bih izolovao neki detalj, muke sa svetlom, ruka u kadru, sto peripetija.  Na kraju sma ekako odvojio nekih pet-šest ekspozicija za dalju obradu, i odlučio sam se za ovu:

Da, to gore desno u pozadini je Jasnina ruka. A to levo nije odsečeno, nego ispalo iz kadra, grrrr! Uglavnom, patnja je bila na visini, a te nesavršenosti namerno prezentujem da bih vam skrenuo pažnju gde vi da izbegnete greške na koje sam se ja okliznuo. Kako god, i pored rečenih falinki, proglašavam mišn akomplišd, jer sam ipak uspeo da uhvatim oblik a da ne ugrozim celu biljku ili da, daleko bilo, pokidam nešto.

Blesavog li vremena! U Kikindi i vremenske prilike moraju da budu mimo sveta, dajući legitimitet ostalim glupostima u ovoj varoši.

I tako, dok se sve južno od Dunava guši pod snegom, ovde je granulo već treće proleće od Nove godine. Jedan dan vetar probije do kostiju, a sutradan sunce. Jeste, zubato sunce, ledene noći i tako to, ali opet… Da sam bio u prilici, otišao bih negde u atar da uslikam zlatni sat, koji je danas u Kikindi bio perfektan. Uostalom, gledajte:

Te bele trake na crepu su, da izvinete, sneg. I to sav sneg koji je opstao od juče.

Autoportretni detalj je samo onako, usput. I pre nego što pitate, da odgovorim: da, jesam. Zamutio sam gornji levi ugao da bih izazvao efekat produžene perspektive. Čak sam i blagi gradijent izveo u okolini tog auta u srednjem planu. Ostatak obrade je bio mali: malčice sam pojačao kontrast, mrdnuo sam balans belog za milimetar udesno da pojačam efekat zlatne boje, izrezao sam kadar i to je bilo to. Zadatak je bio vrlo jednostavan – da dokumentujem kako izgleda januarsko popodne u mojoj varoši, što nije bilo teško izvesti, pa je ishod jasan: mišn akompolišd.

Lična beleška: kad ti se neka fotografija ne da, odustani i promeni lokaciju.

E, da: celog dana sam se bavio nečim drugim, a tek predveče, kad je trebalo da izađem iz kuće i odem do centra grada, setio sam se kako je prethodnog dana išlo loše. Pa dobro, kao što rekoh, valjda u nekom projektu koji podrazumeva razvoj ličnih sposobnosti treba da bude i loših dana, e zbog iskustva i pouke o tome kako se takvi dani prevazilaze. Sad, masiram vas i lošim fotografijama, ali gledajte to sa svetle strane: ja ću da pravim gluposti kako vi ne biste morali.

Večeras sam se osokolio da uradim nešto blesavo, na granici sopstvenih mogućnosti. Imam jedan problem koji sam uočio odavno, ali nisam o njemu govorio: otkako imam pozamašni višak kilograma, ruka mi nije dovoljno mirna. Baš ono, doslovno, izazovem škart zbog neispravnog držanja fotoaparata. Prošao sam i škole i preporuke i iskustvo na tom planu i znam koliko to ne valja, ali eto. I pade mi na pamet dok sam dva-tri minuta čekao Jasnu na jednom parkingu: sad ću da izađem i uslikam auto iz ruke, bez oslanjanja i bez blica, dok ne dobijem čist kadar.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 26. januar 2012”

Nekih dana se baš ne da, koliko god da se trudite. Možda to tako mora da bude, a možda baš i ne…

Uglavnom, pokušao sam da napravim perspektivu u malom prostoru i sa ograničenom paletom boja u slici. Dobio sam seriju ćoraka.

Užas. Mišn not akomplišd.

Ponekad sam sebi ličim na nekog poludelog imitatora Rembranta: čeprkam po tragovima svetla u mraku i tražim atmosferu u tome.

Tema koju sam odavno apsolvirao u mnogim kontekstima fotografisanja: režimi merenja svetla. Kada ste suočeni sa potrebom da istaknete najsvetliju tačku na slici, uključićete režim merenja u tačci (spot metering), merićete vrlo pažljivo i to će rešiti problem “curenja svetla”. Može to i u režimu manuelnog izbora parametara, ali varijacije su jako velike na jako malom prostoru, pa preporučujem neki od aftamackih ili poluaftamackih režima.

Mene stalno neki đavo čačka da se igram tom opcijom; rano uveče sam se malo odmarao tandrčući po TV programu; kako nije bilo ničeg pametnog na televiziji (ajdeeeeee!…), ideja za malo zabave mi je pala na pamet dok sam gledao kako treperi svetlo sa mirišljave sveće na stolu… Pomeri sveću, okreni mimoze, promeni ugao zbog pozadine, traži mesto za merenje, predvidi kadar, cak, cak, klik, klik, gotovo.

Sad ovo liči na onaj svetleći kamen iz “Indijane Džonsa”, koji deo već beše, kao neki hram u Indiji. A mimoze su prave. A mišn, kanda je akomplišd, mada nisam bogzna koliko zamišljao šta ću i kako ću. Imam jednu dobru ideju, ali moraće da padne malo ozbiljnija priprema, što znači da ću se time baviti neke slobodne subote… O tom, potom.

Svašta se može videti na ulici ako umete da gledate. Pa još ako je pozadina nebo u suton, e to je već nešto…

Bili smo na ručku kod prijatelja. A ručak beše od one vrste “dokle više, dobri ljudi”, neiskusni ginu na bojnom polju. Ama, ne bismo mi izginuli od silne količine da nije bilo onako ukusno. Tek, bolje da vam ne pričam detalje, da vas ne provociram…

Predvideli smo i kvalitet i kvantitet vinske karte, pa je auto ostao u garaži, a otišli smo taksijem. Sreća naša, jer je bilo jasno da samo par hiljada koraka može kompenzovati onoliko hrane u stomaku. Nogu pred nogu, bez žurbe po neočekivano lepom vremenu, bila je to šetnja nešto duža od pola sata hoda.

Kasno popodnevno nebo: krpice oblaka. Sunce onako koso kako to biva u januaru, oštro i veoma žuto, raj za fotografisanje. Fotoaparat u gard, pa polako, možda ulovim nešto, mislio sam. Nije prošlo mnogo, našao sam:

Mislio sam još na ulici ne bi li trebalo da se pozabavim boljom kompozicijom, ali nisam napravo više kadrova; mislio sam da ću posle napraviti neki jači izrez. Međutim, u poslednjem času sam se odlučio baš za puni kadar, nebo je presudilo. Imam i verziju u kojoj sam izvukao teksturu granja, ali to na kraju nije ispalo bolje od ove verzije. Kako god, zadovoljan sam: mišn akomplišd.

P.S. I sad se vi pitate zašto fotka dana nije sa pomenute trpeze. A ja lepo rekoh da ne želim da vas provociram.