Tag: jukebox

Pat Metheny u Beogradu, 27. oktobar 2011

Moj drugar i saradnik Miloš Babović je pohodio izuzetno zanimljiv koncert: Pat Metheny Trio, preksinoć u centru Sava. Zamolio sam ga da napiše kratki izveštaj i podeli ga sa Suštinom pasijansa. Odgovor je pred vama.

Poruka lične prirode. Odeš na biletarnicu, kupiš karte za deveti red po sredini, istreseš 2000 dinara po komadu… i zatekneš miksetu između sebe i bine. Barabe nezasite.

Festival. Koncert Peta Metinija je održan u okviru turneje njegovog trija, kao prvi koncert Beogradskog jazz festivala. Na svečanom otvaranju publici se obratila Njegova Ekselencija Ambasador Portugala Luis de Almeida Sampajo. Portugalski jezik je zanimljiv po tome što je odnosna frekvencija pojavljivanja samoglasnika i suglasnika veoma slična srpskom – ali to nije uticalo na Njegovu Ekselenciju, koji je posle posle sjajnog početka („Dobar dan“ u 19:34) nastavio na engleskom, usput odajući ogromne potencijale Njegove Ekselencije na polju ruskog jezika.

Pat Metheny

Trač. Kakav bi to koncert bio da iz dobro obaveštenih izvora nije stigla informacija o velikom besu zvezde spram organizatora koncerta (novouređeni Dom Omladine) do nivoa isterivanja iz sobe i odbijanja prevoza uz ritualne reči „Odlazite, moram da vežbam!“. Napomenimo ovde da je Pat Metheny muzičar koji energično zahteva da koncert počne onda kada je zakazan, što nastavku priče daje posebnu dramatičnost.

Bubiša. Mikrofon je preuzeo (nakon vojvodoserdarske najave „Beogradskom jazz festivalu je čast da ga otvori…“) proslavljeni Vojislav Bubiša Simić. Takva legenda ima šta da kaže, pa je to i učinio. Petnaest minuta je Bubiša frazirao (zli jezici bi rekli guslao) o Dizzyju Gillespieju, ponoćnim jam sessions, divnoj beogradskoj publici i sličnim stvarima, ubedljivo dokazujući da mu treba dati kolumnu u Politici. Tokom govora publika je uživala u zamišljanju Methenya koji cupka, i organizatora koji likuje.

Koncert. Pet Metheny je izašao na binu, praćen ovacijama obukao Ibanez PM 1000, razoružavajuće se osmehnuo, rekao bezglasni „Thank you“ i prizvao basistu, Larryja Grenadiera. Počelo je lagano, dok je sedokosi čovek za miksetom strpljivo izvlačio iz akustike Sava centra šta se može. Duo je odsvirao tri pesme, posle čega im se pridružio bubnjar Bill Stewart, čija su sola prijatno razbijana na segmente.

Nastavite sa čitanjem… “Pat Metheny u Beogradu, 27. oktobar 2011”

Happy 70th birthday, Mr Hank Marvin!

Svi smo voleli grupu The Shadows, svi volimo bar jednu temu koju su ostavili za sobom. Uticaj ovog čoveka na autentični gitaristički zvuk rock’n’rolla je, jednostavno, nemerljiv. Danas mu je sedamdeseti rođendan i red je da mu posvetimo nekoliko minuta.

Hank Marvin je jedan od autentičnih evangelista rock’n’rolla. A posebno: ako je kompanija Fender nekome dužna za proboj na britanskom ostrvu, onda je to on. Marvin je bio prvi upadljivi gitarista Velike Britanije koji se opasao Stratocasterom i učinio da i drugi požele tu gitaru, do dan danas neprevaziđenu po svojstvima. Ono jeste, toj priči je kumovao Cliff Richard, kada je poklonio jedan komad Hanku Marvinu nakon što su ga The Shadows (u tom času još uvek The Drifters) pratili na fenomenalno uspešnoj turneji po Americi… Ali, ne mari detalje… Hot smile Važna je muzika, reći će Hank Marvin.

Sve, sve, ali taj zvonki i nezaboravni zvuk koji prodire direktno u srce:

Eh… “Apache” beše prvi Top 20 singl Shadowsa… od 35. Slovima: trideset pet. I još trideset četiri u radovima sa Cliffom Richardom!… Ako to nije uspešna karijera, onda ne znam šta jeste uspešno. Kakva karijera!

Ima toga još! Hajde da malo pročačkamo tu fonografiju…

Nastavite sa čitanjem… “Happy 70th birthday, Mr Hank Marvin!”

Izvrstan dan

Da se prisetimo fantastičnog spota. Uzgred, nije bitno da li je dan napolju baš perfektan: bitno je kakvim ćete ga vi sami učiniti. Uostalom, meni je ovaj dan poseban. Kroz nekoliko sati ćete saznati zašto.

Najzad, iskra u očima je oduvek bila važnija od Sunca na nebu.

Ovaj spot (i video rad i muzička izvedba) mi se toliko dopada da mi čak ni prisustvo onog govneta° ne smeta.

Nego, imate li favorita u ovom spotu? Moji favoriti su Dr John i Joan Armatrading: kratko, ali jebitačno. Hot smile

 

° Zašto Bona nazivam i smatram običnim govnetom, razumeće svako ko iole razume šta je to rock’n’roll. O tome ćemo pričati drugi put. Uostalom, to da je Bono kapitalno govno – odavno postoji dokaz i u onoj epizodi serije South Park.

900

Uh, boktemazo… Toliko sam se zaleteo sa ovim prilozima večeras, umalo da ne primetim.

Ovo je prilog broj 900 na Suštini pasijansa. Još malo, pa punoletni...

Sad bismo mogli nešto i zapevati uz ovo… Da je bar neko piće, nego čaj od mente… Phui.

Nema veze… Tri, četr:

(Oću ja taki šešir!…)

Noć kojota

Ne mogu da izdržim: nije uspelo ni kad sam preslušao pesmu triput. Naime, ja tu pesmu mogu da slušam ceo dan. Možda će ovo pomoći?…

Znate li za onaj slučaj kad neka pesma krene da vam zvoni u glavi, pa ne možete da je se otarasite? Šta god da radite ili mislite, pesma se uvek vrati kao neki mentalni čičak… Kažu da pomogne ako baš zaista i preslušate pesmu ponovo.

U mom slučaju, poslednjih tridesetak sati me progoni pesma koju jako volim još od vremena kad sam je prvi put čuo, a klinac sam bio… Čuo sam je u nedelju prepodne na Radio Paradise i od onda ne prestajem da mislim na nju: Coyote od Joni Mitchell, sjajna uvodna numera sa albuma Hejira (1976). Taj album je još jedno remek-delo u dugom nizu besprekornih muzičkih dela koja je ova fenomenalna umetnica poređala tokom svoje duge i plodne karijere. Situacija je htela da baš Coyote bude moj prvi susret sa Joni Mitchell – i to ona verzija koja je odsvirana na koncertu The Last Waltz (pogledajte je i poslušajte ovde). Međutim, ona prava i najbolja verzija je originalna, sa matičnog albuma:

 

Dvoje genija u akcijiAh, Jaco Pastorius… Namerio se junak na junaka. Kakav rad, jebote… Kakav rad!…

Ne znam kako vi doživljavate ovu muziku. Za mene, ovako ogoljene forme su dokaz genijalnosti. Forma je prosta, ali zato je kompleksna mreža koja ne dozvoljava površni pristup. Pa nije ni čudo da me je obuzelo već trideset sati…

Ne zaboravimo ni fenomenalan tekst. Pomalo bitnik u duši, Joni Mitchell je često pevala o putovanjima.

Nastavite sa čitanjem… “Noć kojota”

Najzad je shvatio

Citat dana dolazi od čestitog i veoma popularnog muzičara kome su trebale duge godine da dostigne elementarnu mudrost.

beck_clapton

 

 Jeff Beck svira gitaru na način koji se opire opisivanju.

Eric Clapton

 

 

 

Imalo bi tu još štošta da se kaže na reči koje je E.C. izgovorio o svom prijatelju u kameru tokom uvodne reči na DVD-u sa koncerta Crossroads 2007 u Čikagu. Ali…

Nastavite sa čitanjem… “Najzad je shvatio”

Layla: Evolucija jedne velike pesme

Svi znate ovu numeru. Jedna je od najvećih u istoriji rock’n’rolla. Hajde da malo njušnemo kako je Layla evoluirala tokom više od 40 godina postojanja…

Šta reći? Ima li šta da se priča? Ova pesma je kao najlepši auto na svetu, kao najbolji gutljaj vina, kao pogled na mesto koje ste celog života sanjali da vidite svojim očima. Ovo slušate celog života i nikad vam nije dosta. Je li tako?

E sad, trik je u tome što svi mi tokom života polako razvijamo svoje ideje, pa i one o najboljem autu, najboljem vinu i najdražem mestu na svetu. Tako je i Eric Clapton menjao svoju najbolju numeru kroz godine.

Na primer, ovako.

Nastavite sa čitanjem… “Layla: Evolucija jedne velike pesme”

Šest belih konja

Dok ja postignem sve što treba da bih mogao da se vratim Suštini pasijansa onako kako dolikuje, predlažem vam mali intermeco uz muziku sa Apalača.

Ako ne poznajete muziku koju svetu daruje Gillian Welch, propustili ste mnogo. Ovaj performans dvoje starih saradnika (Gillian Welch i Dave Rawlings već godinama rade zajedno) je samo mali primer da poštovanje korena čini mnogo.

Nastavite sa čitanjem… “Šest belih konja”