Година је и даље 2004, септембар али лето не попушта. Опет сам у Њујорку, овог пута истовремено са шефом Белгијанцем. Ту је и Италијан, дизајнер накита. После посла, идемо на пиво.
То је први и једини пут да смо отишли северно од 47. улице, јер по правилу нисмо хтели да превише пешачимо, шеф је старији човек а Менхетн није баш раван, има ту да се шипчи штогод узбрдо. Белгија је равна као Банат и обратно, баш нисмо навикли, па смо углавном бирали места на пола пута до хотела.
Италијан је чудан сват – доста млад, отприлике у раним тридесетим, живи у неком селу на северу Италије, у брдима. Чуј, живи, он је тамо градоначелник (села… шеф месне заједнице, можда?). Живи од дизајнирања накита за ту фирму у Њујорку. Након десетак реченица ми признаје да ја једини овде не касапим ни његово име ни остале речи из италијанског. Е, комшија, ио соно ун југославо, ми смо бар тамо близу, па му наређам десетак имена (која смо добрим делом већ спомињали овде, и још ћемо).
Стижемо до места где има места – Рокфелерово клизалиште.
Белгијанац је жестоко разочаран што нема Стеле Артоа, које је за њега најбоље пиво на свету. Наручујемо нешто без везе, чак нисам ни снимио шта је било на столу. Италијан мора да иде, нас двојица одлазимо у турски ресторан, три ћошка даље (што они тамо броје као блокове). Који није за фоткање, много је мрачан и више личи на отменију берберницу него на кафану. Наручујемо сарме и течни јогурт (најзад! нешто је ређи и сланији од нашег, али је онај укус) – шеф рачуна да ћу ја знати шта ваља од тог турског. Одушевљава се јогуртом, наручује још један. Испијемо то, он се посвађа са келнером јер овај није био задовољан напојницом, кренемо полако ка хотелу. А онда кренемо брзо ка хотелу, јер му је прорадио јогурт. Није навикао.
Фотка? Па, шта да се ради са оваквом сценом? Шарениш, нема човек за шта да се ухвати, стара Агфа је имала зум само 3:1 а и да је имала јачи, ово се увелико хвата мрак, небодери заклањају небо, светло је практично ноћно… дакле остаје ми само да ухватим амбијент, који јесте штогод блесав. Ово је, тек сад видим, стварно клизалиште. Зими. Преко лета је кафана. Не знам шта раде зими, да ли је и даље део тога кафана, или сав тај простор заузме машинерија за прављење леда. Ту су и све те шарене заставе, фигура Аполона или ког већ грчког божанства сва у позлати, ту је челични стуб укосо наднет над клизалиштем, уз који ходају људске фигуре у природној величини и бојама (и одећом из ко зна које године) што се помало види на левој страни, ту су сва та светла… и то је опет само кафана.
И да, знам да домороци кажу Роукефела, ал’ ми смо навикли да се то зове Рокфелер и готово. Колико му је ово здање (и остатак центра му) успешан подухват на тему прања биографије, нека кажу мештани.
