Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ako ovo do sada niste videli, ostali ste poslednji: nismo više šugavi, i mi imamo omiljenog jutjub trolera:
Mada ovaj ljubitelj birokratskih formi ne može da dostigne epsku popularnost pijanog Rusa, moramo mu priznati veštinu i uspešnost u prikradanju i dobrom tempiranju napada.
Nismo odavno pogledali nijedan flash mob nastup. Evo jednog jesenašnjeg.
U mojim dolce vita snovima, flash mob se dešava svugde i svakodnevno. Eh, ko zna da li ću ikad doživeti nešto slično, U varoši u kojoj živim nema ni bioskopa, a kamoli filharmonije. 
Dok je ekipa pripremala rekvizite za snimanje reklame u nekoj vukojebini u snegovitoj Kanadi, pojavio se medved. Očigledno, ekipa je blagovremeno mislila i na takvu mogućnost: uz njih je bio i lovočuvar, čovek koji zna kako treba postupiti u takvim slučajevima.
Priroda to uredi sama. A ekipi je ostalo samo da sačeka.
Da se prisetimo legendarnog skeča Foliranata…
Samo da vas podsetim na jednu tezu…
Ali se tu našao kavaljer da pomogne.
Jes’ reklama, al’ odlična.
Zack Arias sa gađenjem odbija da postane rob tehnologije. Vraća se na krajnje uprošćeni, ali i dalje istinit, jasan i dovoljan spisak opreme: “kamera ima zatvarač, objektiv ima blendu, a to dvoje služi za kontrolu svetla”. Kamera, objektiv, svetlo. I to je to.
Ne bez pesničkog nadahnuća, Zack govori o odnosu signala i šuma – u svojoj glavi, za koju je otkrio da je ključni deo za nadgradnju njegove foto-opreme.
Sedi tako čovek i gleda lokalne vesti. A vesti nisu vesti ako nisu reality show. I tako: jurnjava kola, sve sa snimcima iz helikoptera. Kad, ne lezi vraže…
Pa sad ti vidi.
Štogod detalja o toj jurnjavi može da se nađe na nekim portalima vesti, mada to sad više nije toliko ni bitno.
Kada gledate konceptualne filmove, ponekad je od presudne važnosti da budete dobro skoncentrisani od prvog trenutka. Verujem da je i ovde takav slučaj.
Usput, ovaj film na s uči poštovanju truda ekipe koja se nalazi iza kamere: koliko puta ste doživeli da se u bioskopu upale svetla pre nego što se završi odjavna špica? Primećujem da je to u poslednje vreme postao manir i prilikom prikazivanja na televiziji. Sramota.
Nešto sam se baš navadio na mashup video, pa ne puštam. Ne, nemam namera da se bavim time (čujem li to uzdah olakšanja?), nego me baš zanima kao forma zato što ima neku čudnu draž.
Pazi ovaj primer: lik je iseckao po jedan sekund iz video zapisa koje je pravio svakodnevno tokom cele godine i od toga napravio zanimljiv sklop.
Dobra ideja, zanimljiva izbedba, rezaultat vredan pažnje. Istina, nešto nisam zainteresovan za scenarija koja očijukaju sa (očigledno veoma rasprostranjenom) sklonošću ljudi za voajerizmom. Međutim, veoma uvažavam to što je autor prepoznao da mashup video-dnevnik može da ima smisla.
Dobro de, ima tu i više pouka od deset, ali u ovom zajebantskom nastupu kod Davida Lettermana, Mick Jagger nije uspeo da omaši i štogod ciničnog menadžerskog ponašanja za koji ga optužuje niko drugi nego Keith Richards. Ali, to je neka druga priča. Da čujemo šta je to Mr Jagger naučio tokom pedeset godina.
(Uzgred: izvinjavam se na neizbežnoj reklami na početku; ja zaista nisam kriv.)
Nastavite sa čitanjem… “Pola veka staža i (samo) deset pouka”