Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Krajem sedamdesetih uhvatio sam sebe da slušam sve i svašta. Mainstream me nikako nije privlačio. Smatrao sam da je većina onoga što se svrstavalo pod ovu kovanicu manje-više dosadno, pa sam stalno pokušavao da pronađem nešto novo što će mi bolje držati pažnju. Uostalom, to i danas radim.
Kao i svaki narkoman, kako vreme prolazi, tražim sve jači fiks. 
Iako većina nas misli da je britanska muzika sa pojavom Bitlsa, Stounsa, The Who, Kinksa i još mnogih drugih ušla u rock fazu, nije bilo tako. Pop/beat se održao do kraja šezdesetih, i to veoma uspešno. Kako se uspešnost ogledala u proizvodnji popularnih pesama i, naravno, finansijskom efektu koji je dolazio od prodaje singlica, cilj svake grupe je bio da se dočepa top liste. Pojavom na top listi automatski se dobijao bolji honorar za svirke, a i mesta na kojima se svira postajala su sve prestižnija.
Uz mnogo sreće i nekoliko hitova iza sebe moglo je da se računa i na nastup na televiziji.
I’ll be there when you call me
I’ll be waiting
Čekala je, bogami se načekala, da je spomenem…
Prebiranje po singlovima me je ovoga puta uhvatilo nespremnog. Dok sam ovaj vrteo po rukama, bio sam iznenađen kako je uopšte dospeo do mene. Utešno je bilo da sam se odmah setio pesme – dobra, od onih koje su mogle da postanu klasika. Pomislio sam na jednog od Samuraja koji bi mi odmah rekao:
“Kako si mogao na OVO da zaboraviš.” 
I still hear your voice at night
When I turn out the light
And try to settle down
But there’s nothing much I can do
Because I can’t live without you
Any way at all
Ovo je jedna od najlepših ljubavnih pesama u istoriji muzike i dobra prilika da se upoznamo sa jednim sasvim neobičnim čovekom.
Sad mi tražimo skrivena značenja u pesmama koje je pevao. Naročito revnosno to činimo otkako nas je, uz ultimativni performans sopstvene smrti, onako veličanstveno zbunio i ostavio nas da zauvek tražimo odgovore na pitanja koja nas on nije terao da postavljamo, a na koja on nije hteo da odgovori.
A jedina istina je ta da su sve te pesme oblikovale ličnost koja se ispod tog pseudonima krila skoro pedeset godina uglavnom besprekorne umetničke karijere najdaljeg dometa. I zbog toga nije bitno to što neke od tih pesama nisu bile njegove: on ih je pevao bolje nego bilo ko, uključujući njihove autore.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Auh. I još jednom: auh.
Reči su nedostatne.
Imalo bi, ipak, da se kaže ponešto o ovoj i nekim drugim Bowieovim interpretacijama pesme “La Mort” Jacquesa Brela. U tome će nam pomoći jedan od njegovih najvažnijih muzičkih saradnika, upravo onaj koji je poslednji sa njim podelio scenu.
I can tell by your eyes that you’ve probably been crying forever,
And the stars in the sky don’t mean nothing to you, they’re a mirror.
I don’t want to talk about it, how you broke my heart.
If I stay here just a little bit longer,
If I stay here, won’t you listen to my heart, ohh my heart?
Znam, čuli ste ovu pesmu nebrojeno puta kako je peva Rod Stewart, a pojma nemate ko je njen autor i kako zvuči u originalnoj verziji. 
Evo novog priloga za naš mali serijal o važnim pesmama koje nisu proslavili njihovi autori ili prvi izvođači, već neko drugi.
Ili da karikiram nepoznatog revnosnog prevodioca jednog filma:
“Prešao bih zbog tebe 804,672 km”
Nećete mi verovati, ali u pisanje ovog priloga ulazim potpuno nespreman; verujte mi na reč. Radi se o tome da ja vas, čestite i posvećene čitaoce Suštine pasijansa, sada uvlačim u nepodobni eksperiment rešavanja ušnog crva – pesme koja se uvuče u glavu i ne pušta dok je ne čuješ ponovo. E, u slučaju ove pesme, vrati mi se bar jednom u dve nedelje. Evo, poslušajte.
Koještarija, mada priznajem veselu notu i entuzijastičnu izvedbu.
Nastavite sa čitanjem… “Prešao bih zbog tebe petsto milja (i još petsto)”
Devedesete je obeležila muzička kriza koju je ljude iz tog biznisa terala u paniku. Očajnički su tražili nešto novo za šta će da se uhvate. I da zarade, što se podrazumeva.
U Americi se pojavio grunge ili Seattle sound koji je bio mešavina panka i hard roka/hevi metala sa naglašeno distorzičnim gitarama i teškim temama u pesmama (društveno otuđenje, apatičnost, želja za slobodom), što je bilo dovoljno da se promoviše na sva usta (Nirvana, Soundgarden, Alice in Chains, Pearl Jam…) i mobiliše publiku.
Nisam se nešto primio na tu ekipu, nastavio sam da slušam Neila Younga i njegovu prateću grupu Crazy Horse. 
A Britanci su, po običaju, za to vreme odradili stvari na mnogo finiji način. 
Tipovi koji žicaju piće po kafanama su oduvek bili opšte mesto. Svaka kafana ima barem jednog takvog, a mnogi od njih su, ako zanemarimo njihovu sklonost alkoholu, jako zanimljivi likovi, barem u ranoj fazi pijanstva.
Sa ženama koje se opijaju nemam nikakvog iskustva. Takve nisu dolazile u kafane u koje sam ja išao. Sve što o tome znam je posredno. Ponekad naiđem na naslove poput ovoga: “Naučnici su dokazali da žene piju isto kao i muškarci, ako ne i više” i ne malo se iznenadim.
Eto šta nam je donela emancipacija. 
