Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Savršenstvo se teško dostiže, gotovo je nemoguće opisati ga u malo reči, a potpuno je neshvatljivo kao sadržaj na koji bi možda trebalo replicirati. Zato je beskonačno lako prepoznati ga, jer šta god da pomislite, kažete ili preduzmete, nećete moći da negirate činjenicu: samo po sebi, savršenstvo nikada nije komplikovano. Komplikovani su oni koji pokušavaju da objasne savršenstvo. Pritom savršenstu objašnjenje, zapravo, nije potrebno.
Poslušajte i čućete o čemu ja to tupim.
Just because you won’t unlock your door
That don’t mean you don’t love me anymore
No matter what you do
Because you know it’s more than I can do
Ako ste već pustili spot, čujete kako se Steve Earle pravda i moljaka neku ženu tokom cele pesme, ali ga ona nešto ne ferma mnogo.
Sudeći prema biografiji Billa Wymana, The Rolling Stones su 1966. godine planirali mnogo važnih stvari da urade. Još uvek su bili euforični posle uspeha koji ih je lansirao u muzičku stratorferu, pa su dobili ponudu da se okušaju u nešto ozbiljnijim sadržajima.
A to je značilo pisanje filmske muzike.
Nastavite sa čitanjem… “Majci je potrebno nešto da se smiri”
Naša percepcija muzičara/grupa je najčešće pogrešna. Uhvatimo se za njih obično onda kada postignu neki uspeh i ne razmatramo šta se sve dešavalo sa njima dok su se borili za opstanak. Ništa neobično, kako ne raspolažemo relevantnim činjenicama o njihovim ranom delovanju, rupe u njihovim životnim pričama obilno nadoknađujemo korišćenjem sopstvene mašte, uzgred donoseći i potpuno pogrešne zaključke.
Tek kada pročitamo gomilu tekstova i poneku autobiografiju, shvatimo koliko često nam je perspektiva o nekome iskrivljena.
Sledi manje poznata, a zanimljiva priča…
Šta je mogao sitni gangster, nego da ljubav prema sinu jedincu iskazuje u okviru okruženja u kojem se kretao? I šta je mogao zbunjeni dečko nemirnog duha kome je rođeni otac za 14. rođendan poklonio noć sa prostitutkom?
Jedna od definicija objašnjava inteligenciju kao sposobnost prilagođavanja svakoj situaciji. Od rešavanja sitnih logičkih problema do suočavanja sa ozbiljnim životnim situacijama, inteligencija čini resurs koji spasava stvar.
Međutim, nisam baš sasvim siguran da je ta definicija dobra kada je reč o genijalnim ljudima. Geniji su društveno neprilagodljivi, kapriciozni, u večitoj su frustraciji jer ljudi nisu u stanju da ih prihvate zato što ih ne razumeju. Ako se ne nađe neko ko će bezrezervno verovati u dar genija, od tog dara neće biti ništa.
I upravo je to najkraća moguća priča o početku karijere jednog od najčudnijih i najgenijalnijih likova koje je američka rock scena iznedrila. Govorim o čudesnom i prerano otišlom Warrenu Zevonu, čoveku kome je sopstvena genijalnost predstavljala neverovatno težak teret.
Hajde da se prisetimo kako je počela ta neverovatna karijera.
Da prvo raščistimo šta je nokturno. U muzičkom smislu nokturno je kratka kompozicija setnog, sanjarskog i romantičnog raspoloženja. Najpoznatija su Šopenova nokturna u klasičarskoj literaturi, a meni su ona presela za vreme Juniorovog puberteta – imao je običaj da ih pušta rano ujutru, pre nego što pođe u školu.
Loš tajming za setan ugođaj. 
Još od objavljivanja svog prvog albuma, grupa Mott the Hoople je stekla verno sledbeništvo. Iako su se dva naredna albuma pokazala kao diskografski ćorci, pažnju publike su održavali eksplozivnim nastupima na kojima je letelo perje na sve strane, a uši su bridele.
Vožnja na leru bez novih dobrih pesama nije mogla previše dugo da potraje. Iako je njihov četvrti po redu album Brian Capers (1971) bio više nego dobar, zbog slabe prodaje se činilo da im nema spasa. Bili su pred raspadom.
The V.I.P.s su bili jedna od ranih britanskih grupa koja je, uprkos nesumnjivim sposobnostima, kraj šezdesetih sačekala u ćorsokaku. Njihova čvrsta verzija bluza začinjena sa malo psihodelije nije preterano zanimala diskografsku industriju. Bila im je potrebna promena i očajnički su tražili dobitnu muzičku kombinaciju koja će im omogućiti da se prestave publici koja ne visi po barovima.
Kurioziteta radi, u poslednjoj postavi grupe svirao je i mlađani Keith Emerson.
Kada je početkom 1967. godine Emerson odlučio da prestane da svira s njima i otišao da oformi The Nice, bili su ponovo na početku. Sve dok neka viša sila nije umešala prste…
Life has no love or understanding
Now you have taken heart & soul
Oh, I love you still but you’re not there
I reach out ’till you go up in smoke smoke and disappear
U vreme kada su Roxy Music objavili album Avalon (1982), prvo što sam pomislio posle pomnih preslušavanja je bilo da su napokon pronašli savršeni zvuk za svoje pesme. Nisam ni slutio da će im to biti poslednje studijsko ostvarenje.
Iako su pohvale pljuštale sa svih strana, Bryan Ferry je odlučio da raspusti grupu.
Nastavite sa čitanjem… “Raspršila si se kao dim (i nestala)”
Grba je načeo temu originalnih verzija jako poznatih pesama, tako da meni ne ostaje ništa drugo nego da krenem u suprotnom smeru – dobrih obrada nikada dosta. Kako sam ovih dana proveravao šta mi fali od snimaka Arethe Franklin, dok sam pregledao arhivu častio sam sebe kompletnim preslušavanjem njenog antologijskog albuma Young, Gifted and Black (1972). Tu nema omašaja: posle ovakve terapije dugo ne osećaš nikakvu potrebu da pustiš nešto drugo.
Aretha je Aretha: kraljica.
