Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Koliko puta nam se desilo da odemo na koncert neke grupe, ugledamo zgodnu žensku negde u gomili, a ostatak večeri provedemo raspolućeni. Očima tražimo naš predmet žudnje, a ušima, kao, pratimo šta se dešava na pozornici. Na kraju svirke, ženska nestane u gomili, a kada te društvo priupita kako je bilo na koncertu, ni sam ne znaš šta da im kažeš.
Da li je neko od nas napisao pesmu o takvom iskustvu? Nije.
E, ima ko jeste.
Žanrovska odrednica pop music danas ima veoma široko značenje. Prvobitno se odnosila na “mekšu” alternativu rock & rollu, a vremenom je postala sinonim za popularnu muziku ma kom podžanru pripadala. Po pravilu, pop pesme imaju jednostavnu formu, melodija im je pamtljiva, a refreni zarazni i lako ulaze u uvo. Teme kojima se autori bave su obično opšte, a tekstovi, najčešće, služe da bi pevač imao šta da peva.
Iako je pop muzika američka izmišljotina, tokom šezdesetih Britanci su preuzeli primat u njoj i skinuli kajmak.
Često dolazimo u zabludu ako o nečijoj muzici sudimo samo na osnovu kolekcije najvećih uspeha. Američka grupa Bread je klasičan primer žrtve takvih predrasuda. Iako su se mogli pohvaliti milionskim tiražima (samo prvi album im nije bio “zlatan”) i singlicama koje su lako dolazile do vrhova top lista, ostala im je večita etiketa jedne od grupa koje su obeležile takozvani “soft rock” tokom sedamdesetih.
No, da li je sve baš tako?
Danas ću otvoriti jednu temu koja me odavno žulja. Istina, njome smo se već bavili, ali smo retko isticali šta se tu zaista dešavalo.
Elem, govorim o pesmama kojima su večitu slavu doneli drugi, a ne oni koji su ih prvi otpevali. Kao prvi primer, podsetiću vas da sam o pesmi “Hey Joe” pisao još pre četiri godine. Billy Roberts je čovek o koga se svet jako ogrešio, uključujući onog producenta koji je na prvi singl Jimija Hendrixa dopisao da je to tradicional, i nas koji mislimo da je veliki Jimi Hendrix doneo tu pesmu svetu. Ne: Jimi je tu pesmu “samo” proslavio, jer se desio pravi čas da svet tu pesmu čuje. A Billy Roberts je, jebiga, zaboravljen. 
Nešto veoma slično se desilo i sa sledećom, današnjom pesmom. Poslušajte dobro.
Šta je bilo? Sad se i babo češka po glavi, a? 
Nas malo matorije ne treba podsećati ko je bio Ludi konj. Odrasli smo na kaubojcima, a kroz neke od njih provlačila se i priča o Bici kod Little Bighorna u kojoj su starosedeoci demolirali američku vojsku pod vođstvom generala Kastera. Vremenom, njihov vođa Crazy Horse postao je mit, a znamo i gde su Indijanci završili nešto kasnije.
Još uvek se nalaze u rezervatima.
Možda je ova pesma baš posvećena pomenutom velikom poglavici i ratniku.
Oni koji vole materijalne stvari su odvajkada prisutni među ljudima. Niko nije ni slutio da će se danas takvi uzimati kao paradigma uspešnosti u životu. Kada upitaš nekoga klinca koji su njegovi životni ciljevi, odgovoriće kao iz topa: “Da budem bogat.” Jedino što ne zna je kako da dođe do tog toliko željenog bogatstva.
Verujem da znate ko je Marc Almond. Ovaj vanserijski pevač je tokom duge i plodne karijere pokazao da je postmodernoj vokalnoj interpretaciji važnije dodati pamet nego belkanto. Da nije tako, njegov glas ne bi bio dovoljno ubedljiv. Da nije tako, Almond ne bi smeo (ili bi smeo, pa bi propao u pokušaju) da zahvati i neke veoma neobične muzičke materijale. Poput ovog.
(Originalni spot onemogućava ugradnju na stranice: pogledajte ga direktno na Cevki.)
Nastavite sa čitanjem… “Rode ili ždralovi, ponekad je svejedno”
U vreme najvećeg uspeha dueta Simon & Garfukel, posle veličanstvenog uspeha pesme “Bridge Over Troubled Water” i istoimenog albuma, ispostavilo se da je voda koja je proticala ispod njega i previše mutna.
Most se srušio, duet se podelio, a Art Garfunkel je, činilo se, ostao nasukan na suvom.
Postoji jedan čovek kojeg klasična rock scena Engleske smatra učiteljem. Dobar jezik, dobre ideje, na mahove čak i solidna muzika. Ljudi koji mu skidaju kapu su, inače, predvodnici. Ostavio je traga, naročito, tokom turbulentnog prelaska iz romantičnih šezdesetih u opojne i idejama bogate sedamdesete. Povukao se u tihe tokove pred stihijom medijske kontaminacije dobrih ideja, ne prestajući da stvara sa jednakim žarom, voleći najpre svoj jezik, pa dobre ideje, na mahove čak i solidnu muziku.
Njegovo ime je Roy Harper. A o njemu prokleto malo znamo zato što prokleto loše poznajemo tu kategoriju engleskog jezika kojom se on služi i, važnije, što se on prokleto dobro krije od trendova koji ne omogućavaju dubine koje on podrazumevano dostiže na svojim muzičkim izdanjima. A tih izdanja je Harper nabrojao preko 30 tokom proteklih pedesetak godina neprekidnog rada.
Nastavite sa čitanjem… “Vrlo je lako znati engleski. Loše, to jest.”
