Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kraj 1981. godine za grupu The Stranglers je bio vrlo traumatičan. Snimali su novi album, diskografska kuća je bila nezadovoljna materijalom prigovarajući im da više nisu ono što su bili, a oni su već odavno odlučili da mnogo toga promene u svojoj muzici. Naizgled, nerešiv problem.
Spas je stigao u poslednji čas.
Tokom sedamdesetih, iako su vođene žestoke rasprave među kritičarima, znalo se ko je neformalna kraljica engleskog folk roka. Ako su Fairport Convention bili grupa koja je ovakvu muziku popularisala među rok publikom, sasvim je normalno da je njihova pevačica Sandy Denny bila osoba na kojoj je bio fokus. I to niko ne spori.
Na žalost, Sandy Denny je, 1978. godine, prerano završila svoju životnu priču.
Druga ključna grupa koja je svirala istu vrstu muzike bila je Steeleye Span. Zato nije čudno što je njihova pevačica Maddy Prior bila sasvim logičan izbor za novu kraljicu.
We know not the fire in which we burn
But we sing and we sing and the flames grow higher
We read not the pages which we turn
But we sing and we sing and we sing and we sing
Jesam li vam pominjao da sam se, posle pet godina, ponovo zakačio na FejZbuk? 
Vraćam se iz prodavnice vukući pune kese sa bakalukom i, uzgred, psujem sebe što sam se pretovario. Vrata zgrade mi otvara komšija i prijatelj koji je, umesto uobičajenog poziva na kaficu i rakijicu, uspeo samo da procedi: “Noćas su mi maznuli akumulator iz auta, tu, na parkingu.”.
I sam savršeno dobro znam kako se čovek oseća u takvim trenucima – meni lopovi akumulator nisu ni skidali. Odneli su auto. 
Kako nekada imena grupa mogu da te zavedu. Kada sam ovlaš pročitao recenziju za album grupe Trespass prva asocijacija mi je bio istoimeni album grupe Genesis. O, ne, još jedan klon, pomislio sam. I bio sam spreman da ga lagano preskočim jer sam se takvih stvari naslušao proteklih decenija, a samo mali broj njih je uspeo da se približi kvalitetu svog uzora.
Već prvi video na Cevki me je bacio na kolena. Svirka kakvu odavno nisam čuo!
Šta god da nam se dešava u životu, mora da se ide dalje. Bilo da je u pitanju smrt bliske osobe, razlaz sa voljenim bićem, gubitak posla ili nešto posve trivijalno, to ne treba da nas baci na kolena, jer su naše životne domine odavno poređane.
Treba samo voditi računa da prva ne izgubi ravnotežu i počne da pada. 
Kraj sedamdesetih je značio da su sve one glavne vedete progresivnog roka koje su žarile i palile na početku decenije (Yes, ELP, Genesis…) odavno dostigle svoj zenit i bile spremne da nestanu pod žustrom paljbom novotalasnih i punk grupa. Nisu imali neki veliki izbor – mogli su da izumru kao dinosaurusi ili da svoju muziku prilagode novonastalim okolnostima, što je podrazumevalo kraće pesme, modernizaciju zvuka i ubacivanje elemenata pop muzike, na koju su svi odredom bili gadljivi, kako bi bili prisutni na radiju.
Muzička industrija je bila totalno indiferentna prema ovakvoj muzici i samo je čekala da objavi umrlice.
I didn’t want to be some satellite clown
So I went up to London ‘cos I heard it’s falling down
Found the Denis the Menace of Little Venice
Still digging up the bones of Strummer and Jones
Revolutionary days were sadly over
E, slatko sam se nasmejao kada sam čuo ove stihove. Pevala ih je zgodna plavuša kojoj se ništa nije moglo zameriti, tekst je bio podrugljiv, a pesma je zvučala kao da je nastala krajem sedamdesetih.
Znači, ponovo digging… A sve zbog plavuše.
Za petnaestak godina postojanja, grupa Goldfrapp se nije ubijala od izbacivanja nove muzike – snimali su albume, u proseku, svake tri godine. A za razliku od mnogih drugih, nisu se ni spoticali.
A to treba ceniti: da se neko obraća samo kad ima šta da se kaže.
I da znaš: najmračniji čas je uvek, uvek onaj trenutak pred zoru.
U neku ruku, pogled preko ramena je danguba, jer ispred je više stvari nego iza. Problem je u tome što moramo ponekad pogledati unazad, e da bismo se upamtili odakle dolazimo i podsetili se da koristimo ono što smo odande poneli.
Kada je reč o muzici, tome služe audio i video dokumenti. Ponekad su veličanstveni u svojoj nesavršenosti, najčešće zbog slatke naivnosti koju prepoznajemo, a možda je to i zbog nečeg drugog. Nostalgija za davno prošlim vremenima, šta li.
Poslušajte, pogledajte i nemojte se mrštiti što najbolji duet u istoriji rock’n’rolla očigledno falšira za sve pare: tako je to bilo onda kad nije bilo monitorskih bubica, a veliki monitori nisu mogli na scenu da ne pokvare TV kadar. Ni nalik onoj tehnički našminkanoj (i u svakom smislu savršenoj) verziji koju smo slušali pre nekoliko meseci.
