Tag: muzika za popodne

Koncert za ljubavnika/ljubavnicu

Nemojte da grešite dušu i da bluegrass svrstavate u muziku prazilukovića. Pre svega, to je veoma zanimljiv spoj raznih uticaja muzike doseljenika. A potom, to je neverovatan poligon mnogih velemajstora na žičanim instrumentima.

Iako ga najčešće smatraju podvrstom country muzike, bluegrass je više od toga. Ukorenjen u tradicionalnoj muzici koju su prvi doseljenici u Ameriku poneli iz svojih domovina, zgodan je miks žanrova iz Engleske, Škotske, Irske i Velsa koji su stopili, vremenom, sa uticajima nove sredine, pre svega jazzom. Od njega je pokupljena sloboda u interpretaciji i sklonost muzičara ka improvizaciji.

Uobičajeno je da se svira na akustičnim, žičanim instrumentima, a poslednjih par decenija doživljava renesansu. Danas više nije neobično da se čuju i izvođači koji su se donekle elektrificirali.

Nastavite sa čitanjem… “Koncert za ljubavnika/ljubavnicu”

Odvešću te tamo

One velike i prave pesme uvek se vraćaju.

Uprkos pozamašnom broju godina (82), Mavis Staples i dalje ne miruje. Ove godine je objavila dva albuma, jedan studijski i jedan uživo, koji su, sasvim očekivano, poslastica za svačije uši. No, oni su bili samo povod da se latim snimaka The Staples Singers, porodične manufakture čije sam pesme otkrivao i u njima uživao tokom sedamdesetih.

Malo biografskih podataka nije na odmet.

Nastavite sa čitanjem… “Odvešću te tamo”

Sve ono što nisam

Malo je falilo da na grupu The Grapes of Wrath, zbog sopstvenih predrasuda, uopšte ne obratim pažnju. A to bi mi bila velika greška.

Roman Johna Steinbecka “Plodovi gneva” (The Grapes od Wrath) jedna je od najmučnijih knjiga koje sam ikada pročitao. Nekada je, čini mi se, bio deo obavezne lektire u srednjim školama jer je slao ideološku poruku (“vidite deco šta kapitalizam radi dobrim i poštenim ljudima”). Steinbeck je davno (prvo izdanje je izašlo 1939. godine) fenomenalno anticipirao nevidljive sile koje upravljaju našim životima.

Otuda se i danas mnogi trude da se Steinback i njegove knjige što manje pominju, bez obzira na to da je 1962. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Nastavite sa čitanjem… “Sve ono što nisam”

Domaće

Retki su oni koji posle pedeset godina rada uspeju da zadrže vitalnost i imaginaciju koja ih je krasila u mladosti.

Na samom kraju šezdesetih desila se u Britaniji čudna stvar – grupa mladih i talentovanoh muzičara počela je da svira muziku ukorenjenu u domaćem folku (da ne kažem narodnjacima) na elektrificiranim instrumentima. Sasvim neočekivano, prihvatila ih je i rock publika, pa se može reći da su Fairport Convention u tom trenutku izvršili pravu malu muzičku revoluciju. Ubrzo su dobili i konkurenciju – videvši da Fairportima dobro ide, u sličnu priču su se upustili i Steeleye Span.

Nama je ostalo samo da uživamo u radovima obe grupe.

Nastavite sa čitanjem… “Domaće”

Balkon

Nekada me zateknu pesme iz država koje i nemaju neku veliku muzičku tradiciju. To ne znači da su slabe.

Za par nedelja će se u gradu u kome živim održati tribina koja će se baviti šezdesetima. Organizator me je zamolio da napravim zvučnu kulisu i progovorim koju o tom vremenu iz mog ugla. Normalno, nije mi ta obaveza teško pala jer mogu o tom vremenu da pričam danima, a izbor muzike je relativno lak. Ipak, iako bih iz rukava odmah mogao da izbacim par stotina relevantnih pesama koje će svi prisutni prepoznati, nije zgoreg i da napravim mali podsetnik.

Ionako mi je slušanje muzike iz tog vremena uvek veliko zadovoljstvo, a nikada nije zgoreg da se vratiš u detinjstvo i ranu mladost. Rolling on the floor laughing

Nastavite sa čitanjem… “Balkon”

Protivotrov

Da li se to obistinjuje poslovica “bez starca nema udarca”? Novi album starog velemajstora je dostojan divljenja.

Jedan od prvih muzičara koji su me na neki način očarali bio je Armando ”Chick” Corea. Iako je svirao jazz, njegove kompozicije su pokazivale da nije opterećen stilovima i da je sposoban da u njih strpa sve i svašta. Naglašena melodioznost i besprekorno sviranje su samo dodatni bonus. Mnogo godina od našeg prvog susreta sam saznao da nam je datum rođenja isti pa, verovao u horoskopske znake ili ne, odmah mi je postalo jasno zašto mi je njegova muzika momentalno “zapevala” u glavi.

Šta li tek “peva” u njegovoj?

Nastavite sa čitanjem… “Protivotrov”

Fantazija

U jednoj davnoj “tamnici naroda i države represije i straha”, beše upamćeno kako je predrgupa otela šou jednoj od najvećih svetskih zvezda…

Isped zgrade u kojoj živim nalazi se poveći drveni sto i klupice. U ove vrele letnje dane tu se u toku prepodneva okuplja u hladovini starije društvo kako bi se, uz obaveznu kaficu, pretresli najnoviji događaji i abrovi. Uveče se postava menja, mlađa generacija čuva sitnu decu, kafu zamenjuje pivo, a muški deo se opusti tek kada žene odvedu decu na spavanje. Tada pivo zamenjuje tradicionalna šljivovica koja se ispija iz šoljica za kafu…

Da se žene ne dosete. Winking smile

Nastavite sa čitanjem… “Fantazija”

Oklahomac iz Muskogeeja

Postoje ljudi koji nikada nisu hteli da menjaju svoje životne stavove da bi se uklopili u okruženje.

Kovanica outlaw country odnosi se na muzičare koji su se još od šezdesetih godina borili proziv kičerajskog zvuka koji je dolazio iz Nashvillea. Iako je bilo gadno, naporno i neizvesno, uspeli su u svom naumu. Danas Willieja Nelsona, Krisa Kristoffersona, Johnnyja Casha i Wylona Jeninnigsa uvažava i rock publika kao ključne ljude koji su reformisali country, a tu negde, u njihovom društvu po značaju, se nalazi i Merle Haggard, mada se o njemu u medijima najmanje govori.

Doduše, njegova životna priča se bitno razlikuje od priča pomenutih.

Nastavite sa čitanjem… “Oklahomac iz Muskogeeja”

Bombarder

Iz ranih radova Joea Walsha jasno se moglo naslutiti o kakvom kalibru gitariste je reč.

Svirati “u moćnom triju” (gitara, bas, bubnjevi) je, verovatno, najzahtevnija disciplina u kojoj su se okušali mnogi muzičari. Mustra je uzeta od moćnih postava koje su obeležile drugu polovinu šezdesetih – kada se pomene trio, prvo što vam padne na pamet su Cream ili Jimi Hendrix Experience. U ovakvom sastavu svi članovi moraju da budu vrsni poznavaoci svojih instrumenata, a najveći teret pada na pleća gitariste – on mora u isto vreme da svira rifove, akorde i povremeno solira, što nije ni malo jednostavno.

Ne retko i da peva.

Nastavite sa čitanjem… “Bombarder”

Vizantijski lagumi

Izgleda pomalo ludo, ali jedan od najboljih i najnagrađevanijih svirača “novog flamenca” je Kanađanin.

Piše mi prijateljica da je jutros imala dilemu “da l’ da prebaci nogu preko voljenog bića ili da se diže i pristavi ručak”. Sudeći po tonu ostatka poruke, dileme nije ni bilo jer je nastavila da cvrkuće, a ja sam odmah pomislio da njen macan ima pri ruci, poput mene, neki od albuma koje je snimio Jesse Cook. Na njima se nalazi instrumentalna muzika koja radi kao magnet za žene – Jesse u nju mudro ubaci sve ono što one vole: suptilne zvuke njegove akustične gitare, romantiku i egzotike, pa ih fantaziranje očas odvede na ona daleka mesta za kojima većina njih žudi.

Plavo, toplo more i beli pesak odjednom postanu lako dostižni. Island with a palm tree

Nastavite sa čitanjem… “Vizantijski lagumi”