Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Daleke 1966. godine oformljena je grupa The Attack. Jedna od mnogih koje su u to vreme nastajale u raspevanom Londonu, pokušavajući da učine nešto sa svojom muzikom. Objavili su ukupno četiri singlice i nestali.
Niko ih se više ne bi ni sećao da nije zabeleženo par interesantnih sitnica…
Na ovom mestu često smo pominjali supergrupe. Vi, koji nas redovno čitate, sigurno ste primetili da su te grupe, uprkos okupljenim zvučnim imenima, često ispaljivale ćorke.
Verovatno se dešava zamor materijala u matičnim bendovima i tada se gubi se mogućnost da se pojedinci otarase sopstvenog manirizma. A to je klopka iz koje se nije izbavilo mnogo njih…
Koga ova tema više zanima, samo neka isprati hiperlink u prvoj rečenici ove priće – ima toliko toga da se pročita i čuje.
Danas nećemo nagurati reči pesme pri vrhu priloga, jer tekst je šalala. Reči su nebitne u ovom slučaju – dobar je bas ritam, gitara lepo proveje s vremena na vreme, a glas gospođe Adu je baš onakav kakav pogoduje ovom lepom sunčanom danu. Uživajte u melodiji.
Drank away the rest of the day
Wonder what my liver’d say
Drink, thats all you can
Valjda nam još nisu sve lađe potonule. 
Знао сам му само име, и да га је понекад пуштао Слоба Коњовић. А онда сам једном био у прилици да наватам нешто музике. Није ме се нешто много дојмило; далеко од тога да је лоше, али тако то иде, ко прти не направи аутопут.
Тј они, који дођу после, ураде то исто само много лепше. Дођу на готово и, растерећени потребе да измишљају читаву ливаду (ака поље), побрину се да на њој изграде нешто. Тако да за претече увек имам разумевања, није то лако и не мора увек све да буде ремек дело. А онда ме звекне ово.
Хм, шта је ово? Који је ово андрак? Ово бре сваки час имаш осећај да нешто фали, као да наизменично свирају две секције оркестра ал’ једној заборавили да уштекају инструменте, нема их на снимку. Првих двадесет слушања сам се лудачки забављао покушавајући да погодим кад ће следећи пут да груну те трубе.
Пуштао сам то по кући и по колима. Каже ћерка “овде као да нешто фали”. Аха. Сам казо?
Only time will tell who’s right or wrong
Only time will tell who’s weak and who’s strong
Nedavno sam, sa razlogom, pljuckao po Marku Knopfleru. Šef je preuzeo stvari u svoje ruke i rešio da ga malo rehabilitujemo, a ja sam krenuo na sasvim drugu stranu.
Kako su u grupi Dire Straits svirali vrsni muzičari, zapitao sam se: šta su u međuvremenu radili?
Ovaj me je dečko očas izuo iz cipela.
Ponekad sam sklon da se na prečac upalim. Evo, posle par desetina preslušavanja albuma At Least for Now (2015) vatra još uvek gori.
Johnny’s always running around
Trying to find certainty
He needs all the world to confirm
That he ain’t lonely
Mary counts the walls
Knows he tires easily
Ovo nije reklama za Reno Clio! Mada je reč o pesmi koja se decenijama vrti u mojim kolima… Praktično, od trenutka kada sam je prvi put čuo.
Imala je čudnu sudbinu.
Danas proslavljamo “towel day”, praznik posvećen sećanju na Douglasa Adamsa, autora “Autostoperskog vodiča kroz galaksiju”.
Ako ste ljubitelj ovog ove knjige, današnji dan možete obeležiti tako što ćete svuda nositi peškir sa sobom. Većina će vas gledati čudno, ali na gomili mesta širom sveta možete osvojiti zanimljive nagrade.
Današnja stvar je instrumental “Journey of the Sorcerer” grupe The Eagles, korišćen kao glavna muzička tema u svim adaptacijama “Vodiča” za elektronske medije, počev od BBC-jeve radio drame s kraja sedamdesetih pa sve do filma iz 2005. godine.
They just drove off and left it all behind ’em
But where were they going without ever
Knowing the way?
Matora drtina se nikada neće opametiti! 