Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Uh, al’ sam mator, jebote.
Kad sam sinoć negde na fejZbuku saznao da se ove nedelje navršava 37 godina od objavljivanja singla “Sultans of Swing“, bio sam zapanjen, jer dan kad sam prvi put čuo tu pesmu pamtim kao da je to juče bilo.
I sve slike su mi se odjednom vratile i u času premotale, kao da mi, božemeprosti, dolazi sudnji čas, pa je vreme da se pripremim za kantar duše.
Stotinu slika.
Blind their lives with pills and lies
and still they’ll find their vision
and soon they’ll leave you to your yesterday.
And they’ll sing goodbye scars of Hitler
and goodbye bankers’ trust.
Aquarius is shining and the sun is one of us.
U vreme kada moralni kodeks & stav sve više postaju rastegljive kategorije, retko se pronalaze autori koji još uvek imaju snage da se drže principa koje su odavno odredili.
Oh well the evil never sleeps,
You can feel it in the streets,
You can feel it, feel it, underneath your feet,
The evil never sleeps
Klasični gastarbajteri. Zasednu, otimaju ‘lebac poštenom domorodačkom svetu, donesu svoju bučnu muziku u koju na najgori način unesu elemente finog lokalnog etnosa, mešaju jezik u groznom maniru koji nije viđen još od Falcove “Jeanny”…
If you’re ever feeling sad, down and lonely
Think of me thinking of you…
Ma šta mi mislili, rokerski život nije ni malo lak. 
Po običaju, sve je krenulo bezazleno. Učinilo mi se da ne bi bilo loše da iskopam neke Australijance kako bih napisao nešto interesantno o njima. Valjda je trajler za novog Pobesnelog Maxa imao udela u tome. Ili nešto sasvim drugo…
Uglavnom, otišao sam na Cevku i krenuo da tražim pogodan klip. Mislio sam da bi, recimo, nešto od Crowded Housea ili The Birthday Party baš bilo zgodno…
Kada sam, na preporuku, poslušao Life Is People, album Billa Faya iz 2012. godine, bio sam trenutno nokautiran. Nije uobičajeno da se tolika količina saosećanja, iskrene ranjivosti i nežnosti nađe na jednom mestu.
Takvi retki, dirljivi komadi plastike odmah se sele na posebno mesto u kući – pored mojih muzičkih skalamerija kako bi uvek bili pri ruci.
On the first part of the journey I was looking at all the life
There were plants and birds and rocks and things
There was sand and hills and rings
The first thing I met was a fly with a buzz and the sky with no clouds
The heat was hot and the ground was dry but the air was full of sound
Kada je pre nekoliko dana Zoća napisao onaj prilog o grupi Camel, pratećim otkrićem sam bio iznenađen koliko i on. U poslednjih nekoliko meseci, on sam je pomenuo tu grupu ne manje od pet puta, a i ja sam bio uveren, baš kao i on, da se Camel još davno našao na vašim zvučnicima sa stranica Suštine pasijansa. Saznanje da zapravo nije tako beše pomalo šokantno. Ali, tako je to: znate, kad okačite preko 1100 numera na jedno mesto, onda se konci štogod i pogube.
Razgovarali smo o tome te večeri, pa je i meni palo na pamet kako je velik broj izvođača koji su u mom muzičkom odrastanju bili krucijalno važni, prosto, zaboravljen vremenom. Tu su negde, u ukupnoj slici ne nedostaju, ali nikkao da se setim da ih pomenem i ispričam reč o njima. Sindrom je poznat i u našem narodu se često pominje kao “ne vidi šumu od silnog drveća”. Ako je za utehu, uvek prihvatimo propust i gledamo da ga rešimo što pre. “Pa napiši nešto o toj pesmi, pobogu čoveče!”, reče mi Peacock u zaključku ćaskanja te noći. I – evo me. Ova pesma je ugrađena u temelj mog poimanja akustičarske muzike, kojom sam se intenzivno bavio tokom jednog dužeg perioda u svojim, sad već davnim, adolescentskim godinama.
There’s no use telling me
There’s no use taking a step back
A step back for me
Ane Brun je pevačica, tekstopisac i gitarista poreklom iz Norveške. Od 2003, kada počinje njena muzička karijera, snimila je šest studijskih albuma. Današnja pesma je sa njenog drugog albuma, Temporary Dive (2005).
Those of you who go out and stay
Out all night and half the next day
And expect us to be home
When you get there
’Ajmo, feministkinje, lajkujte. 
U neka bolja vremena, između dva piva u pabu, dobronamerni Velšanin me je upitao da li sam bio u Irskoj. Govorio mi je da su Irci slični Srbima, možda malo blesaviji i da obavezno odem tamo.
Nisam ga poslušao iz prozaičnog razloga – nije bilo love i za tu avanturu.