Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kako je broj mojih priloga na blogu svakim danom sve veći, tako mi raste i konfuzija u glavi. Sve mi je teže da se prisećam o čemu sam pisao. Šef je, kao i uvek, praktičan: od početka je uveo tabelu u kojoj se može naći tačan inventar dosadašnjih priloga. 
Fali mi ona druga tabela, koja popisuje o čemu bih mogao da pišem. To je često veći problem od samog pisanja. 
Dobro, imam i ja neke podsetnike jer sam odavno prestao da pamtim, pa ih pogledam s vremena na vreme. Ali mi uvek nešto promakne. 
U leto 2006. godine relativno nepoznata španska grupa Amparonia je trebalo da nastupi na džez festivalu u Montrealu. Neki od muzičara su propustili let za Kanadu, pa je pevačica Amparo Sanchez nastupila sa onim što je imala – podršku su joj pružili samo kontrabasista i bubnjar.
To je nije sprečilo da napravi rusvaj i koncert pretvori u veliku žurku.
You treat me like a fool
But you’re so wrong
I’m gonna send you back
Where you belong
Naslov ne moram da objašnjavam, svi dobro znamo šta znači. 
Mi, Balkanci, u ovakvim „situacijama“ umesto umivenog teksta koristimo mnogo sočnije izraze. 
This is a man’s world, this is a man’s world
But it wouldn’t be nothing, nothing without a woman or a girl
Današnja priča je počela još pre dva meseca, kad sam u rukama držao ulaznicu za koncert Vana Morrisona u Beču, koji ću, bože zdravlja, pohoditi 8. juna. Sedeo sam i blenuo u komad papira koji mi otvara vrata svetom gralu svih koncertnih šansi (uz neke rizike o kojima ću vam pričati drugi put) i počeo u glavi da premotavam žive albume Matorog Prdonje, koji su ludilo svoje vrste i prvi razlog što je stavka “koncert Vana Morrisona” odavno zapisana na mojoj bucket listi. Setim se jednog pot pourri komada sa koncerta u San Francisku 1993. godine (objavljen 1994.) i žmarci mi se spuste niz kičmu.
Potražim to na Cevki, jer nisam slušao odavno – ali zastanem na čas.
Dva minuta tišine kasnije, shvatim da od silnog drveća ne mogu da vidim šumu. I učinim ono što mi je savest nalagala: zahvatim original. Momentalno odlučim da napišem (ovaj) prilog. Ali, vraga: koju verziju Jamesa Browna da odaberem?… I upadnem u klinč koji je trajao, evo, do dana objavljivanja ovog priloga.
Nee Sayoo Asaan Naina De Aakhay Lagay
Naina De Aakhay Lagay
Već se na ovim stranama pevalo o tome kako bol može da pomogne. I eto, opet jedan stari majstor na tu temu…
U leto 2010. godine, napravio sam jednu od najvećih životnih grešaka. Nisam otišao da se poklonim jednoj od poslednjih hodajućih legendi.
Fuckin’ job! 
Ako mi je za utehu, sutradan sam ćaskao sa Hackettom! 
Mnoge stvari koje planiramo da uradimo u životu nam ne uspevaju. Treba pogoditi vreme, mesto, okruženje, imati posla sa ljudima od kojih delimično zavisi ostvarenje ideje… I, nadasve, sreće. Ma koliko to bio pojam koji je teško definisati.
Tako da jasno da su i neke dobre ideje unapred osuđene na propast. Mrtvorođene. Primereniji naslov ovoga teksta bio: “Prazna torba, život prazan”. 
Za današnju priču važan je kontekst da bi se iole rezumelo o čemu se radi.
Kroz prozor voza tražim te
niz tihe ravni slutim te
i bezbroj puta zamišljam
tvoj glas i oči – tvoje vitko tijelo
na liniji Zagreb – Sarajevo…
Čekao sam je četvrt veka… Ne neku ženu, već ovu pesmu. 
Lutajući po sajtu New Musical Expressa, naleteo sam njihov izbor 100 najboljih video klipova. Mrzim ovakve stvari jer je prosto nemoguće izabrati 100 najboljih pesama, albuma, knjiga, bilo čega… Ali su ovakve liste zgodne da se sagleda “uređivačka politika” samog medija.
Kada sam video da je “Bilie Jean” Michaela Jacksona na stotom mestu, sve mi je bilo jasno.
Jedan od najbogatijih i najmoćnijih ljudi na svetu nedavno se pohvalio da ima novo srce. Peto, šesto po redu. Kao i da namerava da živi barem dvesta godina. Čemu sve to kada je telo najveći izdajnik – “nepredvidljivi kvar“, po prvilu, desi se kada to najmanje očekuješ. A u tom trenutku, džabe ti sve pare ovoga sveta.
Pomenuti gospodin i ja, očigledno, ne delimo iste stavove o besmrtnosti.