Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
The cool before the warm, the calm after the storm;
I wish to stay forever, letting this be my food
But I’m caught up in a whirlwind and my ever changing moods.
Razumemo te, prijatelju… I nas tako uhvati neka tuga po lepom danu, a razveselimo se očas posla s prvim oblacima koji prekriju sunce. Sve naopako.
Paul Weller, dame i gospodo, iz doba kada niko nije voleo to što je počeo da radi Paul Weller, sem Paula Wellera. Car.
Here, my friend
You have nothing to fear, my friend
Except for love
Mi smo samo krtice, prijatelju moj, slepi naspram tame. A krokodili dolaze…
Jutros, sabajle, kada mu vreme nije, zazvonio mi je telefon. Onako bunovan, skočim iz kreveta da zvonjava ne probudi decu, uzgred raspalim nogom u stalke za Kefa i, psujući, pogledam u displej telefona…
Nepoznat broj.
U trenutku mi kroz glavu prođu najcrnje misli. Ko normalan zove u ovo doba?
Taman što me je uhvatilo dobro raspoloženje posle preslušavanja par zanimljivih debitanata, dohvatih se novog albuma Marka Knopflera.
Bolje da nisam. 
Današnje muvanje po gradu me je bacilo u bedak. Posle neprijatnosti koje sam morao da rešavam sa nadobudnom birokratijom koja mi je, kao i obično, digla pritisak, sretoh prijateljicu. Za par godina koliko je nisam video toliko se fizički promenila da sam je jedva prepoznao.
Da li sam oćoravio ili namerno ne primećujem promene i na sebi, nisam siguran. A gledam se u ogledalo svakoga jutra. 
I’ll walk down the mall
Stand over by the wall
Where I can see it all
Find out who ya call
Lead you to the supermarket checkout
Some specials and rat food, get lost in the crowd
Da ovu pesmu peva neki olinjali bradonja, bilo bi već osnova za tužbu proganjanja & Co. No, kada je za mikrofonom Debbie Harry, nekako joj možemo oprostiti. 
Proteklih nedelja malo smo se zabavljali domaćim staritetima, pa nekim neobičnim izvođačima sa svih strana sveta, tako da umalo da zaboravim da pomenem da je pristigao novi album grupe Calexico.
Psujte me koliko hoćete, poslednji put sam ih pomenuo pre dva meseca. 
Ima li grupe koja snima albume a da nema svoju web stranicu? Ima. O ovoj grupi mogu da pronađem samo malo šturih podataka – i to na španskom. Gde li ovakve samo nalazim?
Unutrašnji glas mi govori: “Što se žališ, sam si tražio, kopaj…”
Tako sam počeo da lutam i tražim podatke. Nisam se baš proslavio.
Mrzim vlagu, oduvek. Majka naše dece nikada to nije razumela, a nisam ni ja. Jednostavno, bilo mi je neprijatno, ma kako me ona uveravala da je šetnja po kiši i šljapkanje po toplim barama fenomenalna stvar. Niti sam uživao, niti ću da uživam u tome. 
Da li sam se oduvek bio nezgodno, čangrizavo čičište ili “šta-ti- ja-već-znam”, nemam pojma. Nekima sam i sada po volji. 
Preturanje po starim pesmaricama postalo je moderno među muzičarima. Mnogi su ih prelistavali poslednjih godina. Motivi su im različiti, a u svoj toj kakofoniji koja iz toga proizađe, retki su neki veći pomaci ili naročito uspešna “nova” tumačenja.
Poslednji koji me je smorio bio je Bob Dylan: posegao je u repertoar Franka Sinatre.