Tag: muzika za popodne

Biti dete slavnih roditelja može da bude Božiji dar ili prokletstvo. Svakodnevno smo svedoci pisanja tabloidnih medija, ne samo kod nas već i u celom svetu, o raznim sranjima koje razmažena deca prave svojim slavnim roditeljima. Malo se to napumpa, ponekad i previše, pa se onda obično zatrpa i pusti da vreme učini svoje i sve se zaboravi… Uz malu pomoć novca, moćnih prijatelja, veza & vezica sve legne na svoje mesto. Ali ne uvek.

Pametnija deca vešto izbegavaju utabanu i poznatu šemu pa se najčešće opredeljuju da u životu budu sasvim nešto drugo od onoga što su im bili roditelji.

Neki ostanu tvrdoglavi, pa se upornim radom & talentom koji nose u genima nametnu kao vrednost sama po sebi.

Stvarno, kada bolje razmislim, čime bih se bavio u životu da mi je otac Johnny Cash? 🙂

Nastavite sa čitanjem… “Reci "Raj"”

Sometimes I wonder just what am I fighting for?
I win some battles but I always lose the war
I keep right on stumblin’ un this no-man’s land out here
But I know, mmmm yes, I know
There must be a better world somewhere

Na ovu pesmu sam naišao sinoć, sasvim spontano, nakon što je bata-Žikica pomenuo Doca Pomusa. Da me đavo odnese ako sam znao da postoji ova verzija, a obojicu izvođača mislim da poznajem dobro. Može biti da to jeste dobro znanje, ali izgleda nije bilo dovoljno dobro.

Nema veze. I ovaj svet je dobar kad ima ovakve umetnike.

Slušaj dobro. Predlažem malo glasnije.

Nastavite sa čitanjem… “Negde mora da postoji bolji svet”

Once I thought I saw you
in a crowded hazy bar,
Dancing on the light
from star to star.

Bili smo darkeri, nikako goth.

Nastavite sa čitanjem… “Kao uragan”

Dobio sam ukor! Šef me kritikuje da sam neozbiljan, pišem stalno o ljubavi & sexu, nekim gubitnicima & vucibatinama, adolescentskim doživljajima, drogama & psihodeliji… Veli: “Ozbiljan si čovek, dokle ćeš da se zajebavaš. Šta će ljudi da misle…” 🙂

Upozorenje sam shvatio kako treba, nije se šaliti sa Šefom. Stoga sam prionuo na posao & bacio se na razmišljanje, sve dok se lagano, na tihoj vatri, krčka podvarak za nedeljni utovar. 🙂

I smislio!

Nisam baš nešto stručan za slikarstvo, ali kada je reč o velikim majstorima, snalazim se.

Nastavite sa čitanjem… “Noćna straža”

When routine bites hard,
And ambitions are low,
And resentment rides high,
But emotions won’t grow,
And we’re changing our ways,
Taking different roads.

Tmurno nedeljno popodne… idealno vreme da se setimo naših bivših ljubavi.

Nastavite sa čitanjem… “Ljubav će nas rastaviti”

See these eyes so green, I can stare for a thousand years
Colder than the moon
It’s been so long
And I’ve been putting out fire with gasoline

Gledajući iz perspektive trideset godina, osamdesete su bile velika zbrka u mom životu. Nije samo reč o tome da je sve u društvu počelo da se cepa: ja sam svoju zbrku izazvao sam (ne računajući godinu uniformisanog robijanja domovini). Gomila nekih ljudi sa kojima sam se družio, od vojnih lica do klošara, od maminih ćerki do nekakvih glumica, od pijanaca do policijskih žbirova. Gomila nekih čudnih knjiga, od Kastanede do Markesa, od Kafke do Žida, od Tolkina do Klarka. Gomila nekakve muzike, od Baha do Mlinareca, od Howlin’ Wolfa do Claptona, od Pink Floyda do Allmana. Gomila nekakve matematike, od Tejlorovog reda do Papus-Boškovićeve teoreme, od metode pokušaja i popušaja do metode kvadrata, od tačke nedogleda do geometrije Lobačevskog. I gomila nekakvih filmova, od Tarkovskog do Skorsezea, od Kjubrika do Bergmana, od Felinija do Rasela. I veliki prostor između velikih ušiju, prostor u kome se stalno nešto kuvalo, bez osobitog pojma o redu i kanonu, bez osobito razvijene moći artikulisanja ideja, ali sa izraženim stavom o estetici u odnosu sa ljudima, literaturi, muzici, matematici i kinematografiji.

Nije bilo ideje koju nisam mogao da svarim. I postizao sam sve što danas ne bih mogao ni da nabrojim, a da ne pomislim kako je to bilo nemoguće. A bilo je moguće. I te kako.

Nastavite sa čitanjem… “Gašenje vatre benzinom i škripanje u mraku bioskopa”

Valja znati izvore. Kad vam lepo kažem. Osim što je dobro stvari postavljati na svoje mesto, to pomaže i kada se izgubite: tada izvori služe kao svetionici.

Ajde-de, znam ja kuda bih dalje, nisam se ni izgubio (bar ne u ovom kontekstu), ali sam sklon da se iznerviram kada ljudi koji znaju manje nego ja (što je, dakle, baš malo) pokušavaju da mi drže predavanje. Da bi stvar bila gora, mnogi koji znaju više nego ja kao da se plaše da izgube to svoje znanje, pa ga kriju od mene. Sreća da ima nekih dobrih ljudi, vrednih oldvejvera, koji će rado ustupiti komadić svog iskustva o temeljnim vrednostima.

E, da: slažete li se da bi bilo dobro da stvari postavimo na svoje mesto, pa ako treba, čak i da krenemo ispočetka? Dobro, tome odgovoru sam se i nadao. Onda, slušaj dobro.

Nastavite sa čitanjem… “Duvanski put: početak”

Čvaknuo me virus, baš kada sam mislio da će da me mimoiđe rednja. Zovem doktorku koja mi se ne odaziva, tipujem da je na još jednom od brojnih usavršavanja o trošku… Ma, neću o tome, ionako sam razdražljiv & povremeno “ujedam”. Ko god da mi se nađe pri ruci.

Kada već nije toliko strašno, daj da prionem na tradicionalne metode. A od malo buncanja neće biti preterane štete.

Nastavite sa čitanjem… “Iluzija”

Jedan od najlepših vokala druge polovine osamdesetih (mislim na vlasnicu vokala, mada su joj i vokali lepi). Nastavite sa čitanjem… “Molitva za tebe”