Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dead of the night baby
We’re finally alone
I’ll pull up the shades
If you’ll unplug the phone
Majku mu, nikada se priča neće promeniti! 🙂
Klinci to danas zovu “muvanjem“. Čini mi se da je nekada žargon za ovu radnju bio raznovrsniji. A i telefon se isključivao čupanjem štekera iz zida, a ne kao sada, dodirom na ekran.
To je samo promena forme koju je donela tehnologija, suština zauvek ostaje ista.
Iz sna me trgla uporna zvonjava na vratima. Gledam sanjiv oko sebe, primećujem da se još uvek nije razdanilo, tražim šta ću da ogrnem i u sebi psujem. S obzirom na to da se budilica nije oglasila, zaključujem da je neradni dan. Ili sam se možda zeznuo, ne znam ni sam.
Otvaram ulazna vrata i gledam u mlađanog komšiju, onoga što stanuje ispod mene.
– Izvini komšija što te budim, procurelo mi…
– Šta ti je procurelo?
– Pa, voda… Igram vaterpolo u kuhinji. Zvao sam službu održavanja, rekli su da će da dođu, uzdrži se od puštanja vode dok se stvar ne sredi.
Sređujem se, mutim Nesicu i pokušavam da zamislim službu održavanja kako pod rotacionim svetlima hita da komšiji sredi puklu cevku. Slabo mi ide, ni slike ni tona. Osećam da će komšija da sačeka ponedeljak.
Palim cigaretu i otpijam kafu. Po glavi mi se vrzma ona narodna: Po jutru se dan poznaje! A ako je ovako počeo, bolje da se vratim u krevet i ponovo probudim. Ko zna šta će još loše da se izdešava…
Sedim sinoć zavaljen u svoju omiljenu fotelju koja se blago ljuška, čitam o tome “Kako smo propevali”, mirno pušim… Lep način da se okonča dan, ionako mi u životu sve ide kao podmazano. A onda me, iznenada i nenajavljeno, uhvati nekakav dert, cela planeta mi se natovari na staračka pleća, hoću da svisnem. 🙁
Mora da je zbog ovih vanrednih izbora, pomislih. 🙂
Iz iskustva znamo da u ovakvim situacijama slabo šta pomaže, pa mi pade na pamet spasonosna misao: daj da malo taj osećaj pojačamo, treba napisati post za Suštinu pasijansa, u muzici iz derta izađu najbolje stvari, pa zašto se i meni ne bi posrećilo…
U nedostatku lakih & teških droga, krenem da tražim omiljeni mi Cabernet Souvignon. Kad ono – nema! 🙁
Nema veze, biće posle izbora, ima da nam cveta cveće. Hipici će ponovo da se vrate u modu. Stara srpska agrokultura, konoplja, izvući će nas iz krize! Nije loše, a? 🙂 A dotle, biće dobar i crnogorski Merlot!
Nismo odavno imali instrumental… odnosno, da li smo ikada u ovoj rubrici imali instrumental? Hm…
Autor i izvođač je čuveni Chet Atkins, jedan od rodonačelnika muzičkog stila poznatog kao “Nashville sound”.
In the event of something happening to me,
There is something I would like you all to see.
It’s just a photograph of someone that I knew.
Ovako počinje “New York Mining Disaster 1941”, jedna od najboljih pesama koju su ispevali Bee Gees.
Jednom prilikom, dok smo je slušali, Sale je otprilike ovako prokomentarisao: “Odlična pesma, mislio sam da je zabavna. Ali sada, kada sam video tekst i shvatio o čemu govori, mislim da je veoma tužna. I da su Bee Gees veoma ozbiljna grupa.”
Baš tako!
What you got going on?
High notes, eyes closed, holding on
A danas nešto za ljubitelje zombi televizijskih serijala.
Taman što sam naoštrio tastaturu za pisanje, zvoni telefon. Komšija Milence.
– Šta radiš?
– Patim!
– Što patiš?
– Kasni plaća, stigli računi…
– Ima na televiziji emisija o fadu.
– Ne mogu da gledam, na tangu sam!
– Onda pati.
Tako mi pobeže uvod za post.
Do pre par dana nisam ni znao da postoji čovek koji se zove Pippo Pollina. Enzo, Napolitanac sa kojim ponekad razmenim koju rečenicu, me lako navuče. Dovoljno je bilo da me priupita znam li za Fabrizia De Andrea.
– E, to ti je slično, samo što je Pippo još uvek živ. Evo ti link, pa pogledaj…
In a garden in the house of love
There’s nothing real just a coat of arms
Sećate li se vodećeg indie rock benda za ‘88 godinu?
Pre neki dan pozvao me “moj lični bankar”. To se on tako sam prozvao, u životu mi ne treba ni banka, ni bankar. Da mi ponudi “novu uslugu banke koju su kreirali”. Fala lepo, svaki ulazak u banku mene nešto košta pa ulazim samo kada moram.
Tako je i sa muzičkim “projektima”, čini mi se da je to zgodan eufemizam da se stvar zamumulji u nedostatku inspiracije. Pa su projekti, uglavnom, kratkog daha i poprilično anemični.
No, ima i izuzetaka, pa se ponekad potrefi nerv publike i onda svi zadovoljno trljaju ruke.
Nastavite sa čitanjem… “Viktor je trebalo da bude džez muzičar”
Današnja pesma ne nosi sa sobom ništa previše mudro. Čim čujete uvodne stihove…
Where did your heart go?
Did you put it on a train?
Did you leave it in the rain
Or down in Mexico, yeah?
… jasno je o čemu se radi.
Njen životni put je daleko interesantniji.