Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Neke pesme imaju baš čudnu sudbinu, a svašta o njima može da se napriča. Ovu današnju volim da slušam iz mnogo razloga, još od trenutka kada sam je prvi put čuo. Žacnula me u živac ko zna iz kog razloga, možda ponajviše zato što je direktna i iskrena, a njena poruka jasna.
Žene, baš kao i muškarci, ne vole da budu ostavljene.
Znam barem nas trojicu među Sedam samuraja Skoja (oldvejveri prvopozivci) koji veoma vole pesmu koju danas slušamo; ostale nisam pitao, mada slutim šta bi rekli o njoj. 
Pustićemo je i slušati, reći ću vam samo par reči o njoj da biste je pronašli ako ne znate o čemu je reč: jer album na kome se ova pesma nalazi predstavlja abecedu i obavezni sastav svake čestite fonoteke. 
Pre neko veče sretnem prijateljicu sa kojom sam delio klupu na časovima solfeggia. Eh, davno je to bilo…
Ona je sada ugledni profesor, podučava đake sviranju i povremeno nastupa. Prisetim se jednog od koncerata na kome je nastupala sa orkestrom i upitam je šta se sa tim projektom dešava… Nema love, kaže, a kad nema love, nema ni svirke. Ko će da izdržava gudački orkestar u zemlji Srbiji.
– A kultura? – malo provociram.
– Kakva, bre, kultura? Sa par prijateljica se strpam u kola, pa sviramo pseudo-klasiku po malo finijim mestima. Kada nas pozovu. 
Kako god okreneš, muzičari bilo koje fele, jedan deo svog života provedu u kafani. 
Kada ste poslednji put napisali pismo? Ne mail, ne SMS, već pismo. Ono pravo, kada pazite na svaku reč i promišljate unapred jer… nema ispravke, ispravljanje svedoči o vašoj aljkavosti i uzbuđenju, nesređenim mislima & emocijama. Mora se ponovo! Ovoga puta bujica reči navire, nešto treba izbaciti, nešto ostaviti… U kantu, ponovo! I opet prazan papir, i opet bujica reči, a reči ponekad ubijaju, zar ne? I opet, sada ću da budem skoncentrisan, reći ću sve što me tišti…
I, tako, u nedogled…
Moja prva prava ljubav nikada mi nije napisala pismo. Dovoljno je da me je volela da pisma nisu bila potrebna… Dok me je volela… 
…i za šlagvort jurenja sa policijom noću po parkovima.
Pomenuh juče svoju svirku i nekakvo svoje “buđenje”. No, beše faza pre toga, onda kada je l’art pour l’art pristup bio omiljen u jednoj ovećoj gomili, da ne kažem hordi hipika u kojoj je bilo gitara, zvečki, kongi i tarabuka… E, onda smo znali satima da sviramo na neku temu, bez ikakve namere da od toga stvorimo neku prepoznatljivu (ama, ni pamtljivu) strukturu. Prosto, uživali smo što nam se može da sviramo i pevamo, pod uslovom da se to tandrkanje i zavijanje moglo nazivati sviranjem i pevanjem.
Iz naše perspektive, to je zvučalo nalik ovome.
There’s a moon over Bourbon Street tonight
I see faces as they pass beneath the pale lamplight
Evo, reći ću naglas, a vi uradite sa tom mojom izjavom šta god vam bilo po volji: ovo je jedan od nekoliko najboljih muzičkih komada dvadesetog veka.
I’ve no choice but to follow that call
The bright lights, the people, and the moon and all
Objasniću vam i zašto tako mislim. Iz ličnog ugla.
Beše to iznenađenje iz VHS arhive mog druga…
Nekako ispade da se kod Džigija srećemo najređe, mada i mi ostali smo postali prilično lenji… Govorim o lokalnom kružoku drugara koji dolaze iz različitih pozicija razmišljanja o muzici, sa različitim ukusima i prilično raznorodnim pogledima o vrednosti. Ideja okupljanja je prosta i jebitačno efikasna: prostim ukazivanjem na poneki muzički audio i video materijal, eventualno i razmenom onoga za šta smo zainteresovani. pomažemo jedni drugima da proširimo vidike i, ko će ga znati, naučimo nešto.
Velim, baš kod Džigija smo najređe, ali kod njega stalno neki ekskluzivni materijali. Najgrđe je kad krene da vadi neke prašnjave VHS video kasete (on je jedini entuzijasta te vrste u našem društvu) i da sa njih emituje ko zna kad ulovljene snimke sa televizije. Baš kod njega se desio jedan poseban momenat otkrovenja… Izvukao je neku VHS kasetu i rekao meni:
– Ti ćeš voleti ovo: John Wetton sa prijateljima. Tu je i onaj gitarista, kako se zove, ti ga voliš, svirao je u Genesis…
[EDIT: to nije verzija koja je bila okačena na prvoj verziji ovog priloga. Ostaje aranžman, ali ne i glavni vinovnici. Šta da se radi.]
Prvo mi je trebala cela strofa da ukapiram šta to slušam. A posle… Skupljao sam sline koje su se tokom gledanja razlile po otvorenoj čeljusti…
Ovaj naslov može da se čita na više načina i to ga čini veoma privlačnim.
Danas obraćamo pažnju na onaj derivat bluesa koji dolazi sa Ostrva, koji je spakovan onako kako takva muzika danas treba da se pakuje (pod uslovom da se bavite tim žanrom). Jedino je muka u tome što nema više mnogo velikih majstora koji tu muziku izvode tako da ona ne ispadne dosadna.
Slušaj dobro.
Već pola sata zevam u ekran, a nijedno slovce neće da se ispiše. Blejim, rekao bi sin. U stvari, muči me naslov. Svašta mi se mota po glavi, razne ideje padaju mi na pamet, okrećem ih ovako ili onako… Da ih, barem, zabeležim, mogle bi da posluže u nekom drugom pogodnom trenutku. Ovako, podsećam na dragu R. koja se ne zaustavlja dok pričamo, svašta ispaljuje zbog čega se valjamo od smeha i, kada joj kažem da to pribeleži, nikada to ne uradi. A onda, kada deadline zakuca na njena vrata, zavapi:
– Leba ti, šta smo ono pričali poslednji put?
Stvarno, kako bismo OVO mogli da nazovemo? 
Sve bitke u životu služe da nas nečemu nauče – uključujući i one koje gubimo. Kad porasteš, otkrićeš da si često branio laž, obmanjivao sebe ili patio zbog gluposti. Ako budeš dobar ratnik, nećeš sebe optuživati zbog toga – ali nipošto ne dozvoli da se tvoje greške ponove.
Paulo Coelho
Neko je, nekada, baš gadno naljutio Grahama Nasha pa je napisao ovu pesmu…
O prijateljstvu možemo da razglabamo koliko hoćemo: o tananoj lepoti davanja & prihvatanja, deljenja & razumevanja, padanja, uzdizanja & stvaranja…