Tag: muzika za popodne

Pre petnaestak godina, dok smo se mi brinuli oko toga da nas greškom ne pogodi neka vrljava bomba, ostatak sveta se zabavljao pojavom gospojice Britney Spears i njenim seksualnim afinitetima. Te da l’ jeste ili nije zgrešila s bivšim, sadašnjim ili budućim dečkom, te još-je-mlada-može-da-pogreši i sve u tom stilu. Kao da to nekoga zaista zanima.

Njen prvi singl “…Baby One More Time” (1999) ubrzo se prodao u desetak miliona primeraka. Znači, ubola je prvu stvar i bez dečka. Čuo sam pesmu, prokomentarisao da je odlična u svom žanru i zaboravio na nju.

Zar vam ličim na čoveka koji sluša Britney Spears?

Nastavite sa čitanjem… “Plačipičkasta”

Jutarnja avantura pregledanja novinskih naslova je bila brzometna. Par minuta je bilo dovoljno da ne pročitam ni jedan tekst. Iako je država poručivala da neće više biti spajanja neradnih dana, redakcije su odlučile drugačije. Valjda zato što su novine sada “nezavisne”, pa mogu kako hoće. Nemoj samo posle da kukaju kako ih niko ne čita.

Krenem zato na drugu stranu. Skoknem do The Economista, potajno se nadajući da ću da naletim na nešto što ovi naši neće ili ne smeju da objave. Znam da prave ozbiljne analize & prognoze, pa se više uzdam u njihovo viđenje nas nego u domaću statistiku. Kad ono, šipak. Nema ništa. Na karti Europe smo siva zona, kao da ne postojimo. Ili stvarno ne postojimo, samo što nam to još nisu rekli.

Neka, saznaćemo i to kada bude vreme, u domaćim “nezavisnim” novinama.

Nastavite sa čitanjem… “Bunar želja”

Baš sam ispizdeo juče, a?

Znam da će sada da me salete čitaoci koji ne komentarišu moje tekstove na blogu, nego mi se diskretno jave sa poznatim repertoarom: joj, šta ti bi, puk’o ti živac, jesi li dobro, kako to da se desi kada si ti miran & staložen čovek, to je pisala neka baraba, ko zna ko je on i šta mu je bila namera…

I odmah da razjasnimo: prošlo me, pisao sam o tome da to kod mene kratko traje, šta ima da me zamajava neki bezjak.

Haugh!

“Od govana ne pravi se pita”, jedna je od poznatih umotvorina naroda na ovim prostorima. Može se primeniti i na ovom slučaju…

Nastavite sa čitanjem… “Kraj novembra”

A dan je tako lijepo počeo, rekoše nekada stari Parafi, baš fini naslov za album. Lepa rečenica koja često zna da me obodri kada mi dan krene kako treba. Tako je bilo i danas.

Za divno čudo sin mi se, po prvi put u životu, probudio pre mene. Dok sam onako sanjiv tumarao po kući, teško pronalazeći put ka kupatilu i uobičajenim jutarnjim aktivnostima koje će me razbuditi, začuo sam tihu muziku iz njegove sobe. Provirio sam kroz vrata i čuo Davida Surkampa kako peva: to je GLAS koji se ne zaboravlja, ako ga jednom čujete.

– Šta, bre, radiš to, sabajle?
– Što se buniš, vidiš da mislim na komšije, pustio sam tiho, jedva da se čuje…

U pravu je dete, šta serem bez veze (moram, Ćale sam ), ‘ajmo pod česmu & tuš. I, dok sam prao zube, pomislio sam da ne bi bilo loše da nešto napišem o toj pesmi i grupi. To su oni ziceri o kojima Grba ponekad govori na Suštini pasijansa: znam o njima sve, svaku pesmu od početka do kraja, svaki ton koji je odsviran… Jedino što ne znam je to gde ću da se zaustavim.

Nastavite sa čitanjem… “Song Dance”

“Da sam mogao da izdržim da je vidim uplakanu, rekao bih joj da ne brine.”

Bemti… Koliko je vremena prošlo? Trideset pet godina? Trideset šest? Album Déjà Vu je objavljen 1970. godine, kod nas je licencno objavljen tek 1982, a ja sam ga prvi put čuo kao osnovac koji pokušava da pravilno uhvati Hm7 i F#m6 na gitari čiji vrat je počeo da se krivi. Sedeo sam kod Neše i žicao malčice znanja o sviranju gitare, a on mi je jednom pustio ploču sa onim omotom od imitacije pergamenta na koji je ona fotografija bila nalepljena.

Koja to godina beše? Ne mogu da se setim, pa da me okreneš naglavačke. 1979? 1980? Nije važno: razlika ne menja stvar za ono što hoću da kažem. Elem, ne prestajem da se čudim količini muzike u sledećoj pesmi.

I ko uopšte započinje pesmu na gitari iz C mola? O, jebote, kako sam bio besan zbog toga°!

Nastavite sa čitanjem… “Hipi recital o nepoznatoj seljančici”

Priznajem, dragi moji, ovo je inicirano poslednjim prošlogodišnjim prilogom u rubrici “Muzika za popodne”, kada je Zoća Peacock turio fenomenalnu pesmu Joea Elyja. Međutim, kako sam ugledao naslov, tren pre nego što ću saznati o čemu je zaista reč, asocijacija mi je otišla u drugom smeru. I tako, ni kriv ni dužan, Joe Ely je morao da se na volšebni način pretvori u imenjaka iz sasvim drugačijeg muzičkog backgrounda – ne baš sa “suprotne strane” muzičke palete (šta god ko zamislio pod tom paušalnom kvalifikacijom), ali svakako sa drugog koloseka koji dolazi iz nekih drugih smerova i vodi ko zna kuda…

Isto je samo to da je stvar neverovatno dobra i da je reč o živom snimku. Ah da – isto je i to da udara na potpuno isto mesto:

Fools in love they think they’re heroes
’cause they get to feel no pain
I say fools in love are zeros
I should know, I should know
Because this fool’s in love again

Predlažem vam glasno slušanje na opremi koja ne štedi bas-registar. Jer sledi jedna veoma vredna solo-partija na bas-gitari, nešto što ne možete čuti svaki dan.

Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.

Nastavite sa čitanjem… “Zaljubljene budale (ista meta, isto odstojanje)”

LJ. je, u onim trenucima, imala običaj da mi kaže da sam “bezosećajna životinja”! Ženska pamet svašta može da smisli! Ja sam se samo čudio odakle joj to? Ima oči da vidi & uši da čuje, valjda i srce, da oseća. Šta će joj taj eufemizam?

Neka mi Kjerkegor oprosti, mada poštujem njegov lik & delo, o ženama ne delimo isto mišljenje.

Možda je Lj. potajno čitala njegove spise, pa nešto drugo zaključila svojom pametnom glavom? Ne znam, nikada je nisam pitao…

Za nju, ostao sam, zauvek, “bezosećajna životinja”… Ma koliko to ne bilo tačno!

A ima i nastavak…

Nastavite sa čitanjem… “Zaljubljene budale”

Svakome od nas naiđe loš dan: kada nam ništa ne ide od ruke, kolege na poslu nas nerviraju, deca nam se penju na glavu, žene neprestano zvocaju. Mene to brzo prođe jer, čim osetim da je tako, bataljujem sve, znajući da će svaki moj očajnički pokušaj da stvari dovedem u red proizvesti još gori efekat.

Danas nisam nadrndan, nadrndana je ova pesma. Čim počne stihovima…

Budi dobra prema meni
Zar ne razumeš
Kada sam došao kući
Moram da dišem

… odmah znam i kako će da se završi.

Nastavite sa čitanjem… “Na devetom nebu”

No I’m never gonna do it without the fez on, oh no…

Novogodišnja atmosfera mi ne znači mnogo. Postoje oni sa kojima volim da provodim vreme tokom mirnih večeri, uz vino i možda neke bahanalije i to zbilja nema nikakve veze sa promenom kalendara na zidu i kojekakvim rekapitulacijama. Rekapituliraću kad mi dođe vreme, a ne kad to navike društva nameću.

No, nešto ostaje nepromenljivo za te dane: moje ritualno preslušavanje ranog opusa grupe Steely Dan. Prosto je: uhvatim sve redom, od veličanstvenog prvenca Can’t Buy a Thrill (1972) do nezaboravnog albuma Gaucho (1980), i preslušam ih u jednom dahu, bez preskakanja, bez ponavljanja, bez ometanja. I to je to. Nikog drugog u svojoj fonoteci ne tretiram tako, mada imam ideju da ponovim preslušavanje studijskih albuma, a samo sam jednom to izveo, grupe Led Zeppelin. I pravo da vam velim, niko treći mi ni ne pada na pamet za takav performans.

Pričam ovo i zato što me je juče Olja podsetila na jednu od najluđih pesama u opusu grupe Steely Dan. Hajde, ovako ćemo: pustiću “The Fez“, a onda ću da prepišem deo sadržaja iz “Grbine škole grupe Steely Dan”, napisane za račun BBS-a SezamPro pre četrnaestak godina, koji se baš odnosi na matični album te numere, uz jedan materijalni podatak pride.

Nastavite sa čitanjem… “Nikad bez nataknutog fesa”

Moj prijatelj Steva, čovek velikog i dobrog srca, imao je naviku da me zatrpava muzikom. Ukusi nam se nisu preklapali: njegova muzika se završavala tamo gde je moja tek počinjala. Dakle, negde oko 1965. godine. I dalje od toga ga nikada nije interesovalo.

Ni sam ne znam kojim kanalima je sve to stizalo do njega, ali je bilo redovno. Početkom osamdesetih, kada su video rikorderi bili poriličan luksuz za koji je trebalo odvojiti poveliku svotu novca, a domaća televizija emitovala strane spotove otprilike dva puta dnevno po 15 minuta, Steva je bio moj MTV. Jer, na kasetama koje su stizale iz Švajcarske i Nemačke, među njegovom muzikom uvek bi se našlo nešto i za mene.

Nastavite sa čitanjem… “Berlin me davi”