Svet je mali, malecki, ovolišni. Ali bez obzira na to, promakne čoveku svašta.
Prvo da vam pustim jednu neverovatnu stvar, a potom ću da rekonstruišem jednu prepisku.
Slušaj pažljivo.
Tag: muzika za popodne
Igre bez granica: poruka koju je lako razumeti drugačije
Whistling tunes we hide in the dunes by the seaside
Whistling tunes we’re kissing baboons in the jungle
Ne znam gde ste u subotnje popodne ranog oktobra 2013. godine. Ja sam na putu za Beograd, gde imam susret koji je iz raznih (uglavnom objektivnih) razloga odlagan 25 godina. I tamo će biti šta će biti. Ne vredi da očekujem ili izbegavam očekivanja, jer znam da ne vredi to tako posmatrati. Peter Gabriel je čovek koji na sceni ne kalkuliše, nego radi vredno, u čemu mu pomažu neki ništa manje vredni prijatelji.
Zbog toga današnja najava ne referencira nijedan koncert. Prisećamo se jedne od važnih angažovanih pesama iz repertoara velikog muzičara.
Nastavite sa čitanjem… “Igre bez granica: poruka koju je lako razumeti drugačije”
Versaj (čas istorije)
Tamo gde je trebalo da se dese, revolucije su se odigrale odavno. I danas, bili mi toga svesni ili ne, trpimo njihove posledice. Srbi, po svom starom, dobrom običaju, kasne i sve im je neko drugi kriv, ne shvatajući da (h)istorija neće da čeka da se smislimo i da će je pobednici nanovo napisati, hteli mi to ili ne.
A dok se smislimo, prođe voz! 
Vala, dokle ćemo tako? Kao da smo večiti ponavljači, koji nikada ništa ne nauče iz svojih iskustava.
Ne želim doktora!
Leto 1971. godine je bilo lepo. Nije bilo varljivo, kao ’68. I uvek ću ga se sećati. Tada sam izgubio nevinost. Ne mislim na ONO, u to vreme sam još uvek išao u osnovnu školu i ONO je, još uvek, bilo daleko od mene. 
Izgubio sam muzičku nevinost: prešao sam sa singlića na albume. Albuma nije ni bilo da se kupe, sem jedne loše kompilacije Bitlsa i jednog Elvisa u živo. U to vreme Ljuba “Cezar” je bio moj idol, jer kod njega sam sretao dobre ribe, nekoliko godina starije od mene, a i zbog stranih ploča koje su mu roditelji, gasterbajteri, slali iz Francuske.
Imao sam sreće jer mi je Ljuba, nesebično, pozajmljivao ploče na slušanje. Po prvi put sam čuo ozbiljne stvari i polako shvatao da rok muzika nije A i B strana singla.
Još uvek znam koje su ploče to leto provele kod mene: The Best of Nice, Free – Fire And Water, Humble Pie – Town And Country, i neka kompilacija na kojoj sam upoznao grupe Yes i Dada.
Od tada, više ništa nije bilo isto…
Umetnost živi, a život je kratak!
Ovo je jedna od numera o kojoj bih mogao da ispričam barem nekoliko interesantnih priča. Stoga mi je teško da se odlučim koja da bude današnja. A da ne bih mnogo razmišljao, što će me samo još više upetljati, da odmah raspalim.
Sujeta je čudna stvar, na nju niko nije imun, a svirači koji imaju formalno muzičko obrazovanje, po pravilu, ne uspeju da joj se odupru. Da celi svet vidi njihovo umeće i uzore! Rezultati su mahom traljavi i kreću se od lošeg do prosečnog.
Mislim, svira orkestar grandiozno, pa malo bend mlati, a ono što je zamišljeno kao grandiozno delo ispadne, kao što mi obično kažemo: “stoji mu k’o piletu sise”. 
Ali kada spojimo vrhunsko sviračko umeće, mladalačku poletnost i nesputanu imaginaciju, dobijemo vrhunsko umetničko delo koje teško da ima premca.
Čudo kao norma
Otkako je Peacock prekjuče, pričajući o Vlatku, pomenuo Gibonnijev album Mirakul (2001), ne prestajem da mislim na koncert u Zagrebu u februaru 2003, ovekovečen na zvaničnom video izdanju. Pominjali smo mi Gibonnijeve koncerte na Suštini pasijansa, ako se sećate, ali perfektne muzike nikad nije previše.
Reću ću vam ovako: od nekoliko stotina koncerata koje imam na videu i ukupno ko zna koliko koje sam u životu gledao, taj koncert ide u red veoma uskog izbora savršenih video-zapisa sa neke svirke. A tome su doprineli mnogi faktori. Najpre da čujete i vidite cirkus koji se dešavao na sceni tog februara pre deset i po godina, pa ćemo da protumačimo šta ga to čini toliko posebnim, bar kad je reč o ex-Yu sceni.
S koje strane god da gledaš, savršeno.
Pohvala ludosti
Jadne moje uši. Šta su sve morale da istrpe, dobro je da su još uvek na glavi. Lepo je kada sedneš i opustiš se uz probranu muziku, kao što to radimo ovde. Obično razgibaš i glavu i telo. A da bi do toga došao, moraš da čuješ mnogo više loših i dosadnih stvari nego dobrih.
S godinama postaješ ovisnik pa, kao i svaki narkoman, tražiš jači fiks. A kako godine prolaze, sve si izbirljiviji i teže pronalaziš ono što ti je potrebno. Industrija zabave i reciklaža rade punom parom pa je sve manje nove muzike kojoj se navraćam. Mislio sam da me ništa više u tom svetu ne može iznenaditi.
A onda se, pravo niotkuda, pojavilo nešto što me potpuno razbucalo.
Bistra voda
[Edit by Grba: ime autora je promenjeno; izvinjenje zbog greške.]
Svi mi nešto sanjamo. Tako i ja, noćas, sanjam D. koju nisam ni čuo ni video godinama. Malo čega se sećam, san se prekinuo baš u trenutku kada je postajalo zanimljivo. 
Pitam se, zašto baš nju, a ne neku drugu, jer “lepe žene prolaze kroz grad”… I to više nije san, nego gruba racionalizacija koja me pita: a zašto si baš to sanjao, a kako se baš nje seti, gde ti je pamet, samo fantaziraš… K’o da te venčana žena ispituje na detektoru laži, a ti vrdaš dupetom ne bi li joj rekao nešto smisleno. 
Ništa od sna nisam zapamtio, sem muzike koja je išla u pozadini dok se odvijala fabula radnje. 
Rasturimo svet
Svako jutro mi počne sa Nesicom. Onom crnkom koja mi probudi i telo i mozak. Kada nema ništa bolje. 
I taman kada sam kresnuo cigaretu & ovo sokoćalo na kome pišem, ćerka uključi TV. Jutarnje vesti me ugasiše u momentu: Pride se neće danas održati, ali sinoć su aktivisti ipak izašli na ulice, Savet EUrope je duboko ožalošćen, a i ostali važni svetski čimbenici… Kao da je to najvažnija stvar u životu. Da se razumemo – nemam ništa protiv LGBT populacije, ljudi mogu da rade šta hoće iza zatvorenih vrata, ali ne volim da mi se tim pravom maše ispred nosa. Kao da nema važnijih prava poput prava na život, rad, etc… pa se zbog nepoštovanja istih niko mnogo ne potresa. 
Elton John je napisao neke od mojih omiljenih pesama, George Michael peva k’o slavuj i uvek volim da ga čujem, imam sve albume k.d.lang… a Freddieja Mercuryja da ne pominjem.
Ipak, nešto sa svetom u kome živimo nije u redu, pa hajde onda da ga menjamo. Makar na pet minuta.
Spremni? Uno, dos, tres…
Kosa boje srebra (Margita)
Danas bih napisao baš nešto dobro, ali srce mi se steglo, a ruke ne slušaju. Da li je to zbog same ove pesme, izuzetne žene koju sam imao sreću da upoznam ili činjenice da je i moja kosa dobila boju srebra, ne bih baš znao reći.
Autor i moj duhovni brat će to bolje objasniti.