Lizz Wright mi je upala u kadar zahvaljujući prijatelju koji je poštovalac dobre muzike i ljubitelj dobrih koncerata. Iskopao je neki bootleg snimak ove fenomenalne pevačice uhvaćen na nemačkoj televiziji 3Sat, a koncert je započeo ovom numerom…
Tag: muzika za popodne
Moja Šerona
Ova pesma me progoni već danima, nemam pojma zašto. Ne pravim pitanje, voleo sam je kad je bila vrući hit, volim je i danas jednako, nego reko’ daj da je čujemo kako treba. I to verziju odsviranu u dahu.
Glasnije, molim!
Slatka mladost. Slatke tinejdžerske godine. Uh, da mi je vratiti se tamo bar na dan.
Ko je Billy Roberts?
Imao sam ideju da sa vama podelim nešto drugo danas, ali ne mogu da odolim ovoj pesmi, baš u ovoj verziji. Objasniću vam zašto, ali najpre da čujemo pesmu koju već znate, sasvim sigurno u drugoj izvedbi ili više njih.
Mreškanje
Znaš ono kad baciš kamenčić u mirnu vodu, pa se pojave kružni talasići? Znaš, naravno. E sad, jesi li video kako izgledaju ti talasići kad baciš dva-tri kamenčića? To mreškanje postaje vrlo složeno, a očigledno se sastoji iz prostih elemenata.
E vidiš, ta slika jako dobro ilustruje grupu Grateful Dead. Psihodelični kantri? Pošećereni acid rock? Simfoidna pop muzika? Može, sve može! Dokazano empirijski! I da ne veruješ, Grateful Dead čak ima pesmu koja se zove “Ripple“, a ona je izvesno jedan od najpoznatijih komada u spektakularnom i prilično velikom opusu grupe.
Kamenje se ponovo kotrlja
Možda ste čuli, možda i niste, The Rolling Stones su lansirali novu stvar pre nekoliko dana. A danas su objavili i koncerte: dva datuma u Londonu (25. i 29. novembar) i dva u Njuarku u Nju Džersiju (13. i 15. decembar). I time je kraju priveden beskonačni niz spekulacija o tome da li će OOUR Gerijatrija obeležiti pedeset godina rada na sceni ili neće. Vešti su oni: natežu tantrički hajp do ivice pucanja, a onda u pravi čas olabave nekom informacijom ili, kao što bi neki dan, novom numerom. E, pa tu pesmu danas slušamo.
Traktat o odrazu
Može li se preći petsto godina muzičke istorije za pet minuta? Sad ćeš da vidiš!
Moje dugogodišnje drugovanje za Zoćom ima muziku kao lajtmotiv. Njegovo neverovano studiozno poznavanje muzičkih fahova koje najviše volim i pomoć koju mi je pružio učinili su da pre desetak godina najzad uspešno sistematizujem progresivni rock Ostrva. Bilo je to izvedeno na način koji bi bio nemoguć bez tog upliva. Valjda mu je bilo najteže da porazbija sve predrasude, kojih sam bio pun, i pozatvara sve ćorsokake u koje sam upao tokom samostalnog istraživanja, a bilo ih je mnogo. Nikad neću zaboraviti jedno subotnje popodne septembra 1994. godine kad je Zoća stavio jednu gramofonsku ploču na svoj Thorens i rekao: “Slušaj ovo. To si tražio, a da i ne znaš da jesi.” I ovo se razgleglo pod miholjskim suncem Kragujevca
Bez proklizavanja
Unapred vam se izvinjavam, jer pouzdano znam da je mnogo onih kojima se ova muzika neće dopasti. No, takvima se ni ne obraćam. Obraćam se nekolicini koji su uložili svoj mentalni i intelektualni kapacitet da čitaju između redova u muzici koju slušaju.
Kao izvinjenje, ispod crte idu zanimljiva priča i još jedna numera.
Danas sa vama delim verovatno najbolju pesmu koju je stvorio David Crosby, čovek kojeg u domenu rock’n’roll stvaralaštva poštujem više od bilo koga drugog, osim možda Jimija Hendrixa.
Vazduh koji dišem
Ima još bendova koji ove godine slave pola veka, i to bez prekida staža kao neke im izvikanije kolege.
OK, moramo priznati da je na ovom vozu promenjeno par vagona… pa i lokomotiva. Zapravo, od inicijalne ekipe koja se okupila pod tim imenom u današnjoj postavi nema ama baš nikoga – no dobro, ako pod oficijalnom karijerom smatramo momenat snimanja prvog albuma, tu su Tony Hicks i Bobby Elliott.
Na žalost, prepoznatljivi glavni vokal Allana Clarkea rešio je da se penzioniše tamo negde 1999. godine, baš u momentu kada je “Long Cool Woman in a Black Dress” osvojila top liste, nekih 27 godina posle objavljivanja.
No dobro, imali smo i kolateralnu benefit od tih odlazaka – da je Graham Nash ostao sa Holliesima, danas ne bi imali CSN (i ponekad Y). 
Bura nad mirnom vodom
Mostly Autumn je jedna od meni najdražih rock grupa u poslednjih petnaestak godina. Stvorena da neguje zvuk u duhu sedamdesetih, kao da su mene pitali, ta grupa je uspela da stvori sopstveni amalgam na potezu između britanskog prog-folka kakav su nam ostavili Pentangle i Fairport Convention i progresivnog zvuka koji je na tragu kasnog Pink Floyda.
Teško je odabrati jednu pesmu. Ovu sam odabrao samo zato što je odavno nisam čuo – i to je sve.
Duša čovekova
Danas slušamo nešto veoma, veoma posebno. Ovo je muzička poslastica.
Numera “Soul of a Man” je prastara, iz današnjeg ugla: prvi put u je snimio Blind Willie Johnson još 1930. godine, a obradio ju je ko je god držao do poštovanja korena rhythm and blues muzike. Najjača “klasična” verzija koju znam je ona koju peva Eric Burdon, na albumu iz 2006. godine koji je baš tako i nazvao.
No, ovo je veoma posebno zbog dvojice koji su na sceni. Prvo da poslušamo.