Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Danas biram klasik koji je stekao čudesnu patinu tokom vremena: duže od četrdeset godina, ama još otkad je prvi put objavljena, numera “Living in the Past” zvuči kao da je napisana “pre sto godina”.
Imao bih da kažem svašta, ali sve mi se čini da je pametnije da ćutim. Da citiram samog sebe iz vremena kad je Bajro širio zen po kućama: “umukni, bre, i slušaj”.
Volite li grupu Jethro Tull?
Postoji jedan kratki i veoma posebni period u visokoproduciranoj R&B muzici ranih sedamdesetih kada je svima najzad postalo jasno da to nije isto što i soul, kada se ta muzika dobro kotirala i na američkim radio stanicama koje su slušali belci, a hiperprodukcija izazvana disko-manijom još nije otpočela. E, tada je jedan klasični ženski pevački trio predvođen jednim perfektnim glasom otpevao jedan od najvećih dance hitova sedamdesetih…
Allen Toussaint at his best…
Danas slušamo nešto što ne trpi previše priče. Jedino da vas podsetim da bi bilo poželjno da odšrafite ozvučenje, jer ovo je krljačina koja zahteva da se uši produvaju.
Doduše, valja da pomenemo dve stvari. Pustite ponovo, pa pročitajte i pratite linkove, možda nešto bude i vama zanimljivo.
Danas slušamo sjajnu stvar sa legendarnog albuma Graceland (1986) koji je Paul Simon upriličio sa danas čuvenim bendom Ladysmith Black Mambazo iz Južnoafričke Republike. A spot je priča za sebe… Da, dobro vidite: to je Chevy Chase…
I ne samo spot, nego i tekst:
Poslednji pozdrav Johnu Lordu… Zar ste mislili da ću preskočiti ovo?
Direktni motiv za današnji izbor ove pesme je podrška sjajnom Vladanovom tekstu o umornim rokerima, u kome ju je on i sam upotrebio kao parabolu… Elem, predstavljam vam numeru sa jednog od albuma koji je izvršio najveći uticaj ne mene u ranoj mladosti, i to ne samo kada je reč o muzici. A tada, kada sam imao dvanaestak godina, ovu pesmu sam razumeo manje od svih drugih. Pogotovo stihove “…What did you dream? It’s alright, we told you what to dream…”
Da, mislim na hit “Big Love” grupe Fleetwood Mac, kad sam već navalio na tu stranu ovih dana. I ne, ne mislim na osnovnu verziju koju možete naći na upit na jutjubu. Umesto toga, biram solo nastup Lindseya Buckinghama. Poslušajte majstora.
Pa kad juče pomenusmo Christine McVie, red je da pomenemo i njenu koleginicu, takođe heroinu rock’n’rolla. Neću da vadim iz zapećka solo hitove Stevie Nicks, mada bih rado to učinio (njen album Bella Donna (1981) mi je veoma drag otkad se pojavio). Umesto toga, prisećamo se fabuloznog albuma Rumours (1977) grupe Fleetwood Mac, jednog od deset najbolje prodavanih vinilnih izdanja u popularnoj muzici uopšte. Pesma “Dreams” je jedini No. 1 hit grupe u Americi, gde je proveo preko trideset nedelja.
Juče je bio 69. rođendan Christine McVie, danas poznate kao članice grupe Fleetwood Mac (doduše, bivše – formalno nije više član benda). Bili smo pomalo nepravedni prema njoj: morala je da sačeka da obeležimo pola stoleća imena The Rolling Stones…
Numera kojom čestitamo rođendan divi bluesa i rock’n’rolla je iz ranijeg perioda, pre nego što je uzela Johnovo prezime. Christine Perfect, kako glasi njeno prvo ime, otpevala je sa grupom Chicken Shack verziju čuvene pesme iz opusa Ette James i ja danas delim mišljenje mnogih (možda čak i većine) da je ovo ključna verzija.
Danas se navršava tačno pedeset godina od prvog javnog nastupa grupe The Rolling Stones u klubu Marquee u Londonu.
Šta tu ima da se priča?
Zabeležiću samo ovoliko: nikad nisam bio veliki fan Stonesa. Bio sam na njihovom koncertu u leto 1995. godine i danas znam da je to iskustvo koje se ne može meriti ni sa čim. Bio sam glup i nisam odveo svoje devojke na koncert u Beogradu; danas se gorko kajem zbog toga.
Ako niste gledali Stonese uživo, žao mi je zbog toga.