Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Lewis Carroll je smatrao da maštanje predstavlja sastavni deo odrastanja svakog čoveka. No, da li je mogao da pretpostavi kuda će mašta odvesti kreativne ličnosti 21. veka?
Charles Lutwidge Dodgson je bio engleski pisac, matematičar, anglikanski sveštenik i fotograf iz XIX veka. Ako ne pripadate najmlađim čitaocima, onima koji su učili po “reformisanom školstvu”, siguran sam da ste pročitali barem jednu njegovu knjigu. Ne možete da ga se setite? Mala pomoć: ko je napisao “Alisu u zemlju čuda”?
Jasno je da Dodgsona znate po pseudonimu Lewis Carroll.
Od “moraću da nabavim neki od njihovih albuma” do prilike da preslušam njihov celokupni opus, prošlo je tridesetak godina. Bilo je vredno čekanja.
Punoletstvo sam stekao iste godine kada je Rod Stewart objavio svoj album Atlantic Crossing (1975). Dobro znate šta je najčešće muškarčiću u tim godinama stalno na umu, a hitčina “Sailing” je bila jedna od obaveznih pesama uz koje sam pokušavao da doprem do nekog ženskog srca. Devojke su Stewarta doživljavale kao neponovljivog romantičara, a ja kao okorelog rokera i osvedočenog švalerčinu čije su tradicionalne plavuše koje je javno šetao ili ženio bile sve samo ne obične. U vreme snimanja ove pesme šetao je s Britt Ekland.
Tada sam na omotu Stewartovog albuma prvi put naišao na ime Gavina Sutherlanda, autora ove pesme.
Ako ne znate za nju, saznajte što pre. A ako znate, obratite pažnju na novi album ako do sada niste.
Mučno je suočavati se sa potrebom da skreneš pažnju na nešto vredno pažnje, a nemati vremena za to. Željan si da i drugi primete, pa da raspravljaš dugo, sve pokrivajući to vreme sadržajem čije postojanje je do ugodne teme i dovelo. Ali, ne vredi: iz ove kože se ne može.
Elem: željan sam da vam dugo i polako pričam o albumu koji sam još pre desetak dana čuo. Ali od onda nisam to uspeo ni da ga preslušam drugi put, do maločas, što bi ono rekli, “da legne”, a kamoli da napišem nešto. A grehota od boga ne slušati svaki dan. Poslušajte i sami:
A?
Ovaj album je abeceda dešavanja na svetskoj muzičkoj sceni tog vremena. Ono što je zabeleženo na njemu ubrzo je postalo etalon za ceo žanr jazz-rock muzike.
Bubnjara Billyja Cobhama ne treba posebno predstavljati. Početkom sedamdesetih je već bio etablirani jazz muzičar koji je svirao sa velikim imenima, kućni bubnjar Atlantica (mada je gostovao i na mnogim sešnima za CTI i Kudu) i jedan od onih onih koji će oblikovati žanr jazz-rock (danas fusion). Počelo je sa albumom Bitches Brew (1970) Milesa Davisa, muzičari su zdušno prihvatili novi koncept, a gde će se priča zaustaviti, to ni danas niko živi ne zna.
Na snimanju albuma Bitches Brew Cobham je upoznao gitaristu Johna McLaughlina sa kojim je ubrzo krenuo u novu avanturu – The Mahavishnu Orchestra. Kada se setim tog vremena, još uvek osećam uzbuđenje. Pojavio se veliki broj albuma koji su bili fascinantni za slušanje, svaki od tih vanserijskih muzičara je imao sopstveni fazon, a tehnika sviranja svakog od njih me je ostavljala bez daha.
U pokušaju da plasiraju svoje ideje, neki umetnici potajno jure za slavom. Malobrojni otvoreno rade protiv mogućnosti da postanu slavni, što njihovo delovanje čini još intrigantnijim.
Moj virtuelni prijatelj Dimče je iz Velesa koji više nije Titov. Profesionalni je muzičar i, normalno, strastveni kolekcionar. Prošlog leta je krenuo da izbacuje fotke omiljenih vinila svoje fonoteke, što je kod ljudi sličnih njemu izazvalo refleksni grč u stomaku. Bogme, imalo se šta videti, po nešto za svačiji ukus, a mene je iznenadio albumima Michaela de Albuquerquea. Odmah sam priupitao Dimčeta da li ih ima u nekom lako razmenjivom digitalnom formatu, no on nije mogao da mi pomogne oko toga. Ovakvi albumi su i inicijalno štampani u malim tiražima i retko ko ih se seti da ih ponovo izda na CD-u.
A ja ne mogu da putujem u drugu državu ne bih li ih čuo. 
Mnogo galame, ritma i zabave: takav je ska. Međutim, ima tu mesta da se progovori i o ozbiljnim socijalnim temama.
Onomad, još dok sam pisao tekst o povampirenim The Specialsima i njihovom novom albumu, znao sam da mi đavo neće dati mira. Kada počneš nesvesno da mrdaš u reggae/ska ritmu teško se zaustavljaš, pa je sasvim logično bilo da sam počeo da prebiram po starim vinilima ne bih li pronašao one na kojima se nalazi logo 2 Tone Records. Sve se srećno završilo u ritmu muzike za ples.
Uostalom, u pomenutom tekstu sam rekao da Madness i The Beat slušam i danas.
Strašno je to kako se neke plemenite ideje očas pretvore u vašar licemerja. A divno je to što neki blistavi talenti ipak nekako dođu do zaslužene pažnje.
Ovo je dan kada ja ne reagujem drugačije nego bilo kojeg drugog dana. Ne smatram da naročiti, programirani izliv pažnje prema ženama u okruženju može da bude toliko vredan koliko je vredno odricanje od svakodnevnih izliva mizoginije (prenaglašenih ili suptilnih, svejedno) i nepažnje kojoj smo mi, muškarci, toliko skloni. Dakle, umesto buketa ljubičica i idiotskog šlagvorta koji ne postiže nijedan drugi efekat osim kratkotrajne sinhronizacije prividnog osećaja nadmoći žene i tobožnjeg podvijanja repa muškarca, radije biram da svoje stvarno mišljenje o ženama iskoristim tako što ću svojim devojčicama pružiti bar delić pažnje koju zaslužuju kad god sam za to sposoban, koji god datum bio.
Da je junakinja današnje pesme bila tako tretirana, za nju bismo saznali pre mnogo godina. A šta je sve preživela… Iz tog života potiče i taj blues u njenom glasu. Poslušajte.
Auh.
Ma kako se iznutra osećali, važno da neprestano pokušavamo da pronađemo novi izvor radosti i sreće.
Svima nama se dešava da “padnemo” i uhvati nas depresivno stanje. Život nije lak, naročito ovde gde jesmo, ma koliko nas mediji ubeđivali da nam je mnogo lepše no što zaista možemo da osetimo. Lekari nas ubeđuju da se ne treba preterano sekirati oko svega toga, jer svakome može da se desi “da iskoči iz šina”. A koliko je težak, bolan i dugotrajan oporavak od ovakvih problema, mogu samo da posvedoče oni koji su prošli kroz svo to mrcvarenje.
Ovakva stanja su neiscrpan izvor inspiracije među muzičarima. I oni su, na kraju krajeva, obični ljudi.
Nastavite sa čitanjem… “Možda ću sutra pronaći način da se vratim”
Težina današnjeg priloga je tolika da bi trebalo da vam je dovoljno bar do kraja nedelje.
Anegdota kaže kako je, tamo negde 1971, jedan fan Led Zeppelina uspeo nekako da se probije iza scene posle koncerta, pa čak i da dopre do Jimmyja Pagea. U pokušaju da pokaže svoju posvećenost, brže-bolje je izjavio kako je gitarski rif u “Black Dog” nešto najbolje što je ikad čuo. Jimmy je zamišljeno povukao dug dim iz svoje cigarete, pa samo rekao:
– Meni je očigledno da ti nikad nisi čuo “The Width of a Circle“.
Nije nikakva tajna koliko poštovanje je Mick Ronson uživao među kolegama.
Autori poput njega su retki, dragoceni i najčešće nepoznati široj publici.
Chris Judge Smith je jedan od onih ekscentričnih muzičara čije je delovanje nemoguće prepričati. Oni sa dužim pamćenjem setiće se da su on i Peter Hammil daleke 1967. godine osnovali Van der Graaf Generator, čudnu i uticajnu grupu koja zauzima važno mesto u svim muzičkim enciklopedijama. U njoj je Smith svirao bubnjeve i pevao, a dolaskom profesionalnog bubnjara, njegova uloga je postala beznačajna (svodila se na pevanje pratećih vokala) jer je Hammil preuzeo stvari u svoje ruke.
Rastali su se prijateljski.
