Tag: muzika za popodne

Ratne igre

Posle mnogo peripetija (tetka ne može da obiđe baš sve muzičke prodavnice u potrazi za retkim izdanjima) napokon sam se dokopao albuma Nova Solis (1972) grupe Morgan i uspeo da sklopim kakvu-takvu sliku o njima. O ovom albumu sam se naslušao priča, a posle pažljivog preslušavanja materijala(sluške su obavezne jer se mnogo toga dešava u drugom planu), mogu samo da potvrdim da je Morgan Fisher muzički genijalac koji se, nekim čudom, nikada nije plasirao u prvu svetsku ligu iako joj, nesumnjivo, pripada.

Nije ni prvi ni poslednji kome se to desilo.

Nastavite sa čitanjem… “Ratne igre”

Blago (prvi kontigent)

Veliku muku trpim u životu: prinuđen sam da radim mnogo, često i vikendom, život mi se pretvorio u dane mrmota. To samo po sebi nije neki problem, jer ne radim za ping-pong loptice, a pogotovo me nije On obećao Njima da radim bez pišanja i pauze vasceli dan za male pare. Nego bih voleo da slušam muziku, a ne smem. Problem se sastoji iz toga što često naleti nešto čemu bih odmah hteo da utvrdim poreklo, godinu, muzičare na snimku, čega još ima na albumu… I dok dlanom o dlan, upropastim radni tempo.

Ponekad ipak ne mogu da odolim: pustim bar Radio Paradise da me zabavi neki minut… Neki sat. Ili dva. Ili tri. Onomad je iz Bilove plejliste naišla ova numera:

A to se, nešto kasnije, pretvorilo u paničnu jurnjavu da postignem rok za neki posao koji sam morao na vreme da uradim. Jer – posle ove svirke, neizostavno sam morao da čujem još muzike grupe Manassas.

Nastavite sa čitanjem… “Blago (prvi kontigent)”

Toliko ima stvari koje bismo rekli

Upravo sam usred reggae maratona. I, znate šta – odavno se nisam ovako dobro osećao. Jer, i kada muzika utihne, neki njen deo ostane, ljuška me i prosto mi neko vreme ne dozvoljava da izađem iz tog filma. Slušao sam malo staritete, malo nove snage no, u suštini, ništa se nije promenilo u pristupu. I dalje se kroz reggae muziku propagira rastafarijanska ideologija koja previše idealistički za današnje uslove zagovara život u nekom boljem svetu oslobođenom od nepoštenja, zavisti i pohlepe.

Upravo onoga što je pokretač današnje dominantne ideologije.

Nastavite sa čitanjem… “Toliko ima stvari koje bismo rekli”

Eto šta se desi (kada si fin)

Bliži se gotovo 10 godina kako sam se otarasio televizije (gledanje po koje utakmice se ne računa) tako da sam preskočio sve one zabavne emisije u kojima zasijaju mladi talenti. No, očigledno je ta vrsta zabave vrlo popularna pa me je komšija sinoć, prilično konspirativno, pozvao kod njega da čujem i ocenim pevanje novog domaćeg “čuda od deteta”. Bio sam pomalo skeptičan kada se pojavilo minijaturni dečak koje još nije pošao u školu, a sumnja se produbila kada je počeo da peva jednu od onih grandioznih balada Zdravka Čolića koje traže iskusnog pevača sa zlatnim grlom.

No, mali se virtouzno izborio sa pesmom ni u jednom trenutku ne gubeći intonaciju. Prosto čudesno!

U tom trenutku sam pomislio na The Jackson 5 i, naravno, Michaela Jacksona, koji je u trenutku kada su pobedili na sličnom takmičenju imao približno isto godina kao i ovaj naš klinac.

Nastavite sa čitanjem… “Eto šta se desi (kada si fin)”

Ljubav prema običnim ljudima

Sa muzikom Waylona Jeninngsa sam se upoznao relativno kasno. Tek krajem sedamdesetih uspeo sam da preslušam nekoliko njegovih albuma, koji su imali jednu zajedničku osobinu: svi odredom su bili izuzetno dobri. Normalno, u vreme punka i novog talasa nisam se pretrgao slušajući country, tako da je Waylon ostao nekako u zapećku.

A to mi je bila greška.

Nastavite sa čitanjem… “Ljubav prema običnim ljudima”

Niko ne očekuje inkviziciju iz Koloseuma

Kako ono reče stara poslovica o korelaciji starca i udarca? E, pa to.

Kada sam se onog novembarskog dana 2014. osvrnuo na koncert grupe Colosseum u Budimpešti, koji sam protiv svakog nadanja starog četvrt veka ipak uspeo da pohodim, bio sam naročito ganut činjenicom da sam iskoristio doslovno poslednji trenutak da se sretnem sa jednom od meni najdražih grupa otkad sam obratio pažnju na muziku uopšte. To je bio poslednji koncert na etapi kroz srednju Evropu; bio je poznat plan da će grupa u martu 2015. odsvirati jednu kratku turneju po Engleskoj, ako se dobro sećam beše reč o pet ili šest koncerata, i to je to, kraj, nema više. Nakon obavljenog posla, grupa časnih staraca se povukla u zasluženu penziju, ne dozvoljavajući da Colosseum ijednog časa postane patetična karikatura, kao što se odveć često desilo sa mnogim bendovima starog kova na Ostrvu.

Naravno, ne bi bilo realno očekivati da velemajstori tog ranga okače instrumente o klin i odu da hrane golubove u parku; svi su oni ostali vezani za svoj zanat do poslednjeg daha. Međutim, nismo očekivali baš ovako nešto:

Auh!

Nastavite sa čitanjem… “Niko ne očekuje inkviziciju iz Koloseuma”

Studijski muzičar

Biti studijski muzičar ili side man u pratećoj grupi nije nimalo jednostavna stvar. Pre svega, takva reputacija se stvara godinama, podrazumeva se savršeno vladanje instrumentom, čitanje nota i sviranje barem nekoliko žanrova. Brza reakcija na poziv na snimanje i trenutno ubacivanje “u film” koji se vrti u glavama producenta i onoga kome se daje podrška ne dovode se u pitanje, kreativnost na licu mesta se očekuje uz neku sopstvenu stilsku osobenost, a sve to treba uglaviti u svakodnevni život porodice, jurenje za poslom (jer takvi ljudi nemaju stalne ugovore i praktično su nadničari) i, naravno, svakodnevno vežbanje.

Nije to idiličan posao, kako se na prvi pogled čini.

Nastavite sa čitanjem… “Studijski muzičar”

Odavno nismo proveravali šta je to Zappa

Znate šta, dragi moji? Postoje ljudi čiji gubitak je nemoguće preboleti. Frank Zappa je ličnost koja danas nedostaje više nego ikad, otkad ga odvukoše na Neko Bolje Mesto pre, uh, četvrt veka.

Međutim, to što je on nevoljno otišao iz ovog meteža nije znak da mi sad treba da prestanemo da mislimo o nasleđu koje nam je ostavio. Zato, na posao.

Jer, hteli mi to ili ne hteli, gabarit tog nasleđa je jebeno velik, a šta god pokušali da preskočimo, pogrešićemo. Drugim rečima: od oklevanja vajde nema.

Nastavite sa čitanjem… “Odavno nismo proveravali šta je to Zappa”

Američka melodija

There Goes Rhymin’ Simon (1973) je treći solo album Paula Simona i jedan od onih čudesnih radova koji, uprkos godinama, ništa ne gube od svoje prvobitne lepote. O Simonu kao velikom autoru koji piše fantastične, često antologijske pesme, besmisleno je bilo šta govoriti, a veličina ovog albuma je u tome što je žanrovski raznovrstan i što se autor svojski potrudio da muzički zazvuči spektakularno. Prati ga kućna ekipa iz Muscle Shoals Sound Studios, a kao što smo do sada mnogo puta rekli i pokazali – oni znaju da sviraju sve.

Optimizam koji zrači iz skoro svih pesma je još jedan dodatan plus ovom remek-delu.

Nastavite sa čitanjem… “Američka melodija”

Jedan sasvim neočekivan pokazatelj posebnosti

Nedavno sam došao do jednog totalno benastog, ali bolno istinitog zaključka: među ljudima sa kojima sam u nekakvom generičkom kontaktu, a uopšte mi više nije jasno zbog čega uopšte utucavam svoje vreme i trud na njih jer oni toga očigledno nisu vredni, jasno se ističe jedna karakteristika. To su ljudi koji ne slušaju ili nikad nisu slušali Led Zeppelin, ne znaju šta je to i ne pokazuju ni trag namere da saznaju. I možete da mi verujete, ali ne morate, svejedno mi je: taj lakmus u mom slučaju funkcioniše besprekorno.

A onda sam, iz puke zabave, tražio onu drugu stranu: koja muzika karakteriše ljude sa kojima se ne viđam dovoljno često, a sa kojima pri susretu nastavljam kao da smo se juče prvi put videli?

Pre nekoliko dana sam utvrdio da je to muzika grupe The Allman Brothers Band. A sad znam i zašto.

Nastavite sa čitanjem… “Jedan sasvim neočekivan pokazatelj posebnosti”