Tag: muzika za popodne

I mene da ogreje Sunce

Ako ste pratili američku nezavisnu scenu od pre petnaestak godina, sigurno se sećate početaka grupe The Black Keys. Ovaj neobičan dvojac je dosta neuspešno pokušavao da plasira svoju viziju rocka koja je bila neobična mešavina garažnog zvuka, bluesa i indie pristupa. Uprkos poteškoćama na početku karijere, za kratko vreme su prešli put od sviranja po klubovima do stadiona ponajviše zahvaljujući stalnim nastupima i interesantnim pesmama. No, Dan Auerbach, pevač, gitarista i glavni kretivac se nije zaustavio na tome.

Kada zaposedneš stadione, počinje da kaplje i veća lova, pa je Auerbach višak pametno investirao – otvorio je soptveni studio.

Nastavite sa čitanjem… “I mene da ogreje Sunce”

Sve je za džabe

Dobro se sećam dana kada se pojavila kompresija zvuka u vidu .mp3 formata. Jedan naš prijatelj je, posle kraćeg eksperimentisaanja, svečano objavio da rasprodaje svoju fonoteku i u budućnosti će sve muzičke zapise tako čuvati. Eksperimentisanje je pokazalo da na tadašnjim računarima sabijanje diska u ovaj format poprilično dugo traje, a sam softver je toliko toliko opterećivao mašinu da se ništa drugo nije moglo raditi uz to.

Čekala se noć da bi posao do jutra bio gotov.

Nastavite sa čitanjem… “Sve je za džabe”

Poslednjih deset godina

Kada neko u mojoj neposrednoj okolini ispali onu čuvenu izjavu “nema više dobre muzike” pa ostane živ, ne uzbuđujem se previše. Nekad sam besneo naglas; trebale su mi godine da naučim da ignorišem nevešt pogled na svet. A pravo da vam kažem, veoma sam se umorio od toga da bilo koga o bilo čemu ubeđujem. Jer kad neko ima ideju da je u pravu kada ispali takvu glupost, mala je verovatnoća da ćete mu bilo kakvim argumentom, uključujući argument praktičnog slušanja muzike, promeniti mišljenje.

Najzad, mišljenje takvih se ne može promeniti zato što tu mišljenja uopšte nema: tek poneki davno okoštali stav zasnovan na frazama. Čak i kad kažu nešto tačno, takvi ljudi ne umeju da objasne zašto je to tako.

Imam mnogo nove muzike u svom čujnom polju kojom bih mogao da dokažem da dobre nove muzike ima na pretek. Tu postoji samo jedan mali, malecki, ama ovolišni problem: sve je teže razvrstati žito od kukolja. Ovoliko je falilo da mi ovaj završi u kanti za smeće.

Ala bih se ogrešio.

Nastavite sa čitanjem… “Poslednjih deset godina”

Pripovedač

Jedan od mojih francuskih prijatelja me je častio sa nekoliko diskova na kojima su reizdanja grupa za koje nikada nisam čuo. Poručuje mi: “u pitanju su izvođači na koje su zaboravili i u sopstvenoj državi, a njihovi radovi su više nego zanimljivi.” Njegove preporuke do sada nisu omanjivale, pa je na meni bilo samo od čega da počnem. Po sistemu eliminacije “eci-peci-pec”, prvi album koji sam pustio bio je La Clef Des Songes (1975), jedinac grupe Pentacle.

I sve je sasvim fino počelo…

Nastavite sa čitanjem… “Pripovedač”

Trag genija

Zajedljivi bi rekli “to je ono kad pile kukuriče”. Drugi bi pomislili kako je Onaj Gore bio nepravedan u raspodeli talenta, pa je nekom dao pet puta više, čineći da on još u tinejdžerskim godinama napravi više hitova koji će dobaciti hiljadu godina nego što je nekom uspelo u celoj karijeri. E, onda bi neko krenuo da raspreda kako je to nepravedno.

Međutim, Onaj Gore mora da je imao neki poseban plan sa lepuškastim momkom iz Birminghama. Najzad, ako želiš da imaš olimpijskog pobednika, potreban ti je jedan koji može da skoči uvis dva i po metra, a ne petorica koji mogu da skoče po pola metra.

Nastavite sa čitanjem… “Trag genija”

Na suprotnim stranama

Nedelja popodne, nekako, budi želju za nehajnim časovima provedenim u dokolici, možda uz knjigu, omiljenu ploču, film na televiziji (neprekidan reklamama), možda šetajući nekim tihim mestom i puštajući mozak na otavu.

Ta vremena su prošla. Od nas se očekuje da nedeljom popodne, najkasnije do mraka, vratimo u sebe nužni grč trpljenja svakodnevice koja se provodi u pokušaju prebacivanja lopte na sutrašnji dan, kad prekarno preživljavanje ulazi u novi krug beskrajne trke.

Štaviše, takav scenario nedeljnog popodneva se danas smatra jedino ispravnim.

Nastavite sa čitanjem… “Na suprotnim stranama”

Životinjska farma

Često mi se dešava da sasvim slučajno nabasam ne interesantnu muziku koja mi privuče pažnju, a da pojma nemam o čemu se, zapravo, radi. Ovoga puta sam pao na zabavni animirani spot koji me je povukao da malo istražim autore.

I nabasao na interesantnu priču.

Nastavite sa čitanjem… “Životinjska farma”

Ljuti kompot od plodova gneva

Uvek može gore. Samo je pitanje: gde je tačka pucanja?

Kada je Bruce Springsteen napisao i snimio pesmu “The Ghost of Tom Joad” na istoimenom albumu 1995. godine, beše to relativno tiha pesma napisana u maniru Woodyja Guthrieja. A kada su Rage Against the Machine snimili istu pesmu 2000. godine, učinilo se da je u nju ugrađeno sve što može da se nađe na što udaljenijem kraju palete zvuka. I onda, kad su se na sceni sreli The Boss i Tom Morello, sjajni gitarista te metal-rap grupe, učinilo nam se na čas da je od dve nespojive stvari moguće dobiti energičnu pesmu koja poziva na noge.

Ovde moram da se zaustavim, jer prethodni pasus sam napisao tendeciozno, upravo sa namerom da vam pokažem kako se u svakom pogledu na angažovanu muziku može pogrešiti u svemu što se o njoj izlane. Kako na ovom blogu zbilja ne težimo da budemo mediokriteti, to vas molim da prethodni pasus dobro zapamtite, a potom odvojite od ostatka ovog priloga.

Nastavite sa čitanjem… “Ljuti kompot od plodova gneva”