Kada se zaposlila kao sekretarica u Motownu, Martha Reeves se, verovatno, potajno nadala da će joj se ukazati prilika i da se okuša kao pevačica. Promućurni Berry Gordy, o kome ne treba trošiti reči jer je upravo on “otac” soula i funka, pridodao joj je prateću vokalnu grupu The Vandellas i uspešna priča je mogla da počne. Od 1963. godine pa nadalje, ovde devojke su zabeležile 25 uspešnih singlova.
Možda nije najbolji, ali je sigurno najuspešniji je onaj na kojoj se nalazila pesma “Dancing in the Street“(1964).
Čačkajući po statistici Suštine pasijansa, lako sam utvrdio da je Richard Thompson jedan od muzičara koje smo najčešće pominjali. Razlog za to je, pored toga što smo Grba i ja njegovi okoreli fanovi, i dugotrajna i bogata muzička karijera koja teško može sa bilo čijom da se uporedi. Iako se o njemu relativno malo govori u medijima, njegovo mesto je rame uz rame sa najvećim autorima koji su potekli iz Ujedinjenog Kraljevstva. Tu mislim na Costella, Townshanda, Raya Daviesa…
Thompson mu dođe kao popularna kombinacija “3 u 1” – rafinirani pisac tekstova i muzike, strastveni pevač i neverovatan gitarista. Što reče jedan od mojih prijatelja koji je uspeo da ga vidi na koncertu: “Gledam ga na sceni, a tokom cele svirke imam utisak da se na njoj nalaze trojica gitarista.”
“Topovskom đuletu iz Teksasa” je bio potreban hit dostojan njegovog nadimka i reputacije, jer od stare slave se ne živi. Trebao mu je vetar u leđa nakon što su dvojica gitarističkih superheroja tog doba snimili njegovu pesmu, pa se svet i van klasične blues scene zainteresovao za njega. Bila je 1971. godina, kada su stvari na sceni počele da se dešavaju mnogo brže nego pre, a on u tom času baš i nije imao šta da ponudi.
Čovek koji je preuzeo odgovornost za njegovu karijeru, koja je u tom času visila o koncu, imao je dobru ideju. Usput je čak i rođen novi prelazni podžanr moderne muzike.
Sinoć sam bio na promociji interesantne knjige. Uživao sam slušajući pametne i mudre ljude, a posle toga je usledio uobičajeni koktelčić. Ćaskanje sa prijateljima i istomišljenicima mi je još više popravilo raspoloženje, sve dok je nisam primetio gospođu koju je već načeo zub vremena.
Umesto da razgovara, neprestano je klimala glavom i nije skidala osmeh sa lica.
Mediji nam svakodnevno sugerišu da “osmeh govori o vašem unutrašnjem miru i životnom optimizmu”, a razni lajfkouči “da ostavlja bolji utisak na sagovorinika”. Ovde je bilo u pitanju nešto drugo – gospođa je imala nove zube od najmanje 10.000 € i to su morali svi da primete.
Napomena: ovaj tekst sam napisao i postavio na blog u subotu popodne, nekoliko sati pre nego što je do mene stigla vest da je Gregg Allman otišao na Neko Bolje Mesto. Sinhronicitet u koji verujemo na Suštini pasijansa ovog puta se grdno našalio sa svima nama. Sa mnom pogotovo. Odlučio sam da ne diram tekst. Pesma je dobar omaž Velikom Majstoru.
Slava ti, Gregori. Voleću tvoju muziku dok me bude.
– * –
Nisam baš sasvim siguran koliko puta do sada sam ponovio da pesmu “Little Wing” velikog Jimija Hendrixa smatram najlepšom baladom u istoriji rock muzike; znam samo da je to bilo mnogo puta i da ću, izvesno, to ponavljati dok sam živ. Da, naravno da je to stvar ličnog ukusa, ali spreman sam da idem i dotle da ustvrdim kako je ovo nešto više.
Nekakva analogija veli da ako je to najlepša balada, onda su obrade te pesme najlepše obrade neke balade. U to već ne mogu da se zakunem, ali nije ni bitno: ovo radi odlično.
I šta reći? Ovaj snimak mi je toliko drag da opraštam čak i slabašan kvalitet zvuka.
Solsbury Hill se nalazi u blizini Batha, u okrugu Somerset u jugozapadnoj Engleskoj i nekada je bio omiljeno mesto Petera Gabriela za šetnju i džogiranje. Prema legendi, na brdu je podignut hram u čast Apolona, boga koji je u grčkoj mitologiji, između svega ostalog, bio zadužen za muziku, umetnost, poeziju…
Možemo samo da naslućujemo šta se za vreme tih šetnji Gabrielu muvalo po glavi.
Oni sa malo dužim pamćenjem setiće se grupe The Raspberries. U vreme kada je hard rock počeo da tutnji svom snagom, predstavljali su anomaliju – nosili su kratke kose, a njihova verzija power popa bila je duboko ukorenjena u muzici koju je “britanska invazija” donela u Ameriku tokom šezdesetih.
Imali su sve preduslove za uspeh, ali im je stalno izmicao.
Iako su za sobom ostavili četiri odlična albuma, jedini pravi hit imali su sa pesmom “Go All the Way” (1972) koja zvuči kao da ste spojili The Who i višeglasno pevanje Beatlesa. Glavni autor i vođa, Eric Carmen, sredinom sedamdesetih je izgubio živce i raspustio grupu.
Kako je već bio zapažen kao talentovan autor i odličan pevač, Carmenu nije bilo teško da isposluje ugovor za solističku karijeru. Usput je malo okrenuo ćurak, pa je njegov debitantski album Eric Carmen (1975) pun grandioznih balada i savršen je podloga za slamanje nećkanja kod dama.
Ovo je provereno u više navrata.
“All by Myself” je zasigurno njegov najveći hit i pesma koju “svi znamo”, jer ne može da izostane sa bilo koje kompilacije u čijem nazivu je reč ljubav. Ako zanemarimo pomalo predvidljiv tekst o usamljenosti i očaju, u muzičkom smislu je sve odrađeno perfektno.
Kao obrazovani pijanista, Carmen je u aranžmanu ove pesme citirao Sergeja Rahmanjinova (jedan od Samuraja će potvrditi da je iz drugog stava Klavirskog koncerta br. 2 u C-molu), misleći da je njegova muzika u javnom vlasništvu. Ta zabluda ga je skupo koštala: 12% prihoda od autorkih prava.
Nespornog kompozitorskog talenta i pevačkih sposobnosti (pokušajte da ga oponašate u visokim registrima), Carmen nikada nije uspeo da uspostavi sopstvenu solo karijeru.
Ostaće upamćen po ovoj pesmi i hitovima za druge poznate pevače.
Bring over some of your old Motown records
We’ll put the speakers in the window and we’ll go
On the roof and listen to the Miracles
Ako zbog mladih godina niste načisto kakvo je mesto Roda Stewarta u rokerskom sazvežđu, to je možda zato što su do vas dolazile nesložene slike njegovih pesama iz različitih perioda. U poslednjih par decenija, on ne nalazi za shodno da bilo kome bilo šta dokazuje, jer beše vreme kad je to činio kao malo ko. A u to vreme bio je vešt kao retko ko da se prilagodi trendovima, što je on uvek činio dobro i sa neuporedivim žarom, tokom duge karijere.
Pred vama je jedan od veličanstvenih primera te prilagodljivosti.
A ako iole poznajete muzičku scenu tog doba, zabavićete se prepoznajući mnoge čuvene face u ovom čuvenom spotu.
Muzičari često nalaze inspiraciju za svoje pesme na čudnim mestima. U vreme pojavljivanja albuma The Snow Goose(1975) po novinama se pričalo o da ideja na kojoj je zasnovan potiče iz poznate istoimene priče koja je popularna kod anglosaksonaca. Sve je to lepo, pomislio sam, samo što ja pojma nemam o čemu govori.
Album je instrumentalan, pa je moja nedoumica oko inspiracije ostala nerazjašnjena sve dok nisam seo da napišem ovaj tekst.
Kao obrazovani pijanista, Carmen je u aranžmanu ove pesme citirao 
