Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kraj šezdesetih je za mnoge danas velike muzičare bio prekretnica. Postalo je jasno da se otvaraju mnogi novi putevi, a dobar deo njih se spremao da ih istraži. Za grupu Traffic, koja je za sobom već imala tri uspešna albuma i hvalospeve kritike, bio je kraj puta. Steve Winwood, tadašnje “čudo od deteta”, već je radio, zajedno sa Ericom Claptonom i Gingerom Bakerom, na formiranju jedne od prvih supergrupa tog vremena.
Ispostavilo se da je to bila greška.
Kako mi se Willard ućutao u poslednje vreme, tako mi se Chris aktivirao. On je, inače, osobenjak iz Australije koji voli da luta po second hand prodavnicama ploča u kojima pronalazi neverovatna izdanja. A kada ih kupi za, obično, nebitan novac, krene da se hvali.
I da me, a i mnoge druge, mamka kako bismo čuli obično neki album za koji i ne znam da je ikada snimljen.
So you finally got what you wanted
You’ve achieved your aim by making me walk in line
And when you just can’t get any higher
You use your senses to suss out this week’s climber
And the small fame that you’ve acquired
Has brought you into cult status
But to me you’re still a collector
Nisam mogao da se ne nasmejem na ove stihove. Da vam ih baš i ne prevodim ako niste vrlo sigurni sa englesdkim jezikom, jer nije lako igrati se stihovima jednog od najboljih songwritera koje je Engleska dala svetu. Reč je o tome da sam između redova teksta sledeće pesme prepoznao zadovoljstvo običnog života i uživanja u jednostavnosti koje taj čovek očigledno ceni više nego bilo šta drugo, pa se (i) zbog toga odriče one kojoj peva te stihove. To me, takođe, u sledećem krugu razmišljanja na istu temu, dovodi do teze o jednostavnosti kao važnom preduslovu i poželjnoj osobini genijalnih rezultata…
Nemaš šta da dodaš, nemaš šta da oduzmeš. Udara pravo u srce. Znači, to je to.
Na onim glupavim listama 100 najboljih, najvećih, najuticajnijih, naj… gitarista svih vremena, Micka Ronsona nećete naći ni u prvih 50. On nije bio muzičar koji je plenio svojom virtuoznošču i vladanjem instrumentom – tako nešto nije ni želeo. Njegova vrednost je bila u tome što je savršeno razumeo ideje svojih poslodavaca i znao je da ih perfektno uobliči na nekim od antologijskih pesama koje su danas zastupljene u svakom bukvaru rock & rolla.
Zazvučao bi kao ni jedan drugi gitarista u tom trenutku.
When I was a young man I’d never been kissed;
I got to thinking about what I had missed.
I found a girl. I kissed her and then…
Oh Lord, I kissed her again.
Trenuci kojih se rado sećamo. 
Čim mi neko pomene “eksperimentalni rock”, digne mi se kosa na glavi. Iako je dobro poznato da uvek podržavam muzičare koji traže sopstvene puteve, više sam se naslušao onih koji prave ekperimente radi eksperimenata. Možda nisam ukapirao šta su hteli da poruče publici ili je u pitanju odbojnost prema disonantnim tonovima, tek, počeo sam da ih zaobilazim u širokom luku.
Nisu svi genijalci poput Roberta Frippa i sličnih.
Ako ste redovan posetilac Suštine pasijansa, dobro znate koliko volimo muziku Davida Bowieja; nijedno drugo ime nije toliko puta upotrebljeno u ovoj rubrici. Štaviše, spontano smo otkrili da ta muzika najčvršći zajednički imenitelj različitih ukusa, navika i sklonosti osmorice Samuraja Skoja. I zato smo o Čoveku Koji Je Bio Umetnost govorili iz različitih aspekata, uvek potičući mogućnost da ostaje još nešto što se može otkriti i dodati u građevinu poštovanja prema tom opusu.
Voleo bih da vam ovog puta skrenem pažnju na fantastičnu sposobnost Davida Bowiea da izabere perfektne muzičke saradnike, takve koji će ostaviti trag koji prevazilazi autorski momenat, a da pritom niko nikome ne narušava integritet. Kao ilustraciju tog pogleda, iz arhive vadim numeru za koju se većina poštovalaca muzike Davida Bowiea bez zadrške slaže da je reč o jednom od najluđih instrumentalnih trenutaka u njegovoj veličanstvenoj muzičkoj zaostavštini.
Na stranu što je ovo jedna od najluđih solo partitura u istoriji rock muzike… Možete li poverovati da je ovo snimljeno iz cuga?
Više puta smo u različitim kontekstima pominjali bluegrass, pa je vreme da taj ženr malo bliže objasnimo. U pitanju je tradicionalna muzika bliska countryju koja vuče korene iz postojbina prvih doseljenika na novi kontinent(Englezi, Irci, Škoti). Normalno, tokom vremena je modifikovana, ali je njena suština ostala ista – zajednički se odsvira tema, a posle toga se muzičari upuštaju u samostalnu ili kolektivnu imrovizaciju kako bi pokazali svoje umeće koristeći dobro poznate instrumente(violina, gitara, neka od tambura…). Po tome podseća na džez.
Čini mi se da do sada nismo putovali u New Mexico, ali smo često zalazili u njihov komšiluk. To je jedna od saveznih država u SAD koju ponajbolje znamo iz stripova i kaubojskih filmova. Okružuju je Arizona, Juta, Kolorado i Teksas, a na jugu se graniči sa Meksikom. Postojbina je poznatih indijanskih plemena Apači, Pueblo i Navaho.
Ako posle ovakvog uvoda očekujete da vam zasviraju marijači ili nešto slično, odmah da vam kažem da se to neće desiti.
E, tako.
Ne volim da dajem prognoze, ali ću ovoga puta učiniti izuzetak. Posle sedmodnevnog slušanja albuma Close Ties (2017), sa priličnom sigurnošću mogu da tvrdim da je Rodney Crowell snimio jedan od najboljih ovogodišnjih albuma.
No, prvo da vam razjasnim ko je ovaj čika.
