Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Mnogo radova meni dragih muzičara sam propustio da preslušam. U vreme kada su mi se motali po glavi, nisam imao dovoljno novca. Kasnije, bilo je važnijih stvari od slušanja muzike – ženidba, pravljenje doma, deca, posao od jutra do sutra… Zbog svega toga J.D. Souther nikada nije dobio moju pažnju kakvu je zaslužio.
Vreme je da ispravim tu grešku.
Znate li ko je bio Jethro Tull? U engleskim analima ostaće zapisan kao poljoprivrednik koji je bio lucidan, pa je izmislio sejalicu koju su vukli konji. Za svoga života nije ni slutio da će njegovo ime, tri veka kasnije, proslaviti istoimena britanska grupa koja će biti velikim slovima upisana u sve rock enciklopedije.
Pred kraj Tullovog života, za vreme Engleskog građanskog rata (1642-1651), pojavio se politički pokret The Levellers.
Ponekad omoti albuma znaju da me itekako zavaraju. Kada sam video onaj za album Amande Shires, prvo što sam pomislio bilo je: Evo još jedne američke seljančice koja peva country i folk. I tu bi se priča sa njom završila da u jednom trenutku naš omiljeni Radio Paradajz nije pustio jednu od njenih pesama.
Jasno, pesma mi se dopala na prvo slušanje, pa sam pomislio da ne bi bilo zgoreg da potražim još neku.
Neki umeju da čitaju, ali ne čine to.
I to je mnogo gore nego da ne umeju da čitaju.
Dete koje ne čita je odrasli koji ne razmišlja. Odrasli koji ne razmišlja može da postane baraba, kriminalac ili mediokritet. Koji je od ta tri ishoda najgori, prosudite sami. Pomoći će ako se malo osvrnete oko sebe, pažljivo posmatrajući.
Danas slušamo muziku koja nije za one koji misle da je čitanje izlišno ili pak prevaziđeno.
Ponekad zaboli to što ne čitam kao nekad. Mada me mnogo više bole oni oko mene koji ne čitaju, a nemaju ni nameru.
Verujem da nema osobe koja nije iskusila posledice preteranog konzumiranja alkohola. Nekada je u pitanju test dokle sa njim može da se ide, nekada se pijanstvo desi slučajno “jer se otvorila dizna”, ali su poledice iste – niko se posle toga ne oseća dobro, kako fizički, tako i psi’ćki. Jednom rečju – odvratno iskustvo.
U slučaju da ne umete da stisnete kočnicu kada je alkohol u pitanju, bolje vam je da uopšte ne pijete. Time činite uslugu prvenstveno sebi, pa posle okruženju u kome živite. Na stranu što smanjujete mogućnost da napravite neku glupost koje nećete ni da se setite.
A posledice će da vas prati ostatak života.
Razni ljudi su jogunasti. Neki iz obesti, neki iz dosade. Neki su bolesni, ali nećemo danas o njima.
Više puta do sada, čudom smo se čudili kako u ovoj rubrici nikad do sad nismo pomenuli ovog ili onog. Nakon jednog interesantnog, mada pomalo bizarnog eksperimenta koji sam sproveo nad svojom fonotekom, mislim da imam odgovor na to zašto do sada, recimo, nikad nismo pomenuli grupu Kansas. Nismo se asocirali na njih, brate, nisu nam pali na pamet. A onoliko dobre muzike. Pa ko će sve da stigne… Ali, zna se: strpljen, spašen.
I to je sve.
Da nije ženskih podlistaka u novinama, nikada ne bih saznao šta je čoker. To je uska ogrlica koja je pripijena uz vrat, a može da bude napravljena od najrazličitijih materijala. Normalno, žene su ih odmah prigrlile kao modni detalj, ne mareći mnogo oko njihove simbolike. Za Maneta i njegove savremenike, čoker u vidu tanke crne tkanine oko vrata bio je obeležje prostitutke, što je ovekovečio na svojoj poznatoj slici Olympia. Edgar Degas, pak, čokere koristi na svojim balerinama da bi naglasio njihovu gracioznost i razigranost.
Danas novine pišu da čokeri nisu više u modi. Pojavili su se novi kupaći kostimi koji će im oteti slavu.
“Niko nije prorok u svom selu” je rečenica koju smo skloni da pripisujemo našim narodnim mudrovanjima. Mali broj nas zna da ova rečenica ima poslovični status u mnogim jezicima, a odnosi se na Isusa iz Nazareta kome se pripisuje, sa manjim ili većim varijacijama, u svim jevanđeljima. Navodno, bila je upućena ljudima iz njegovog rodnog mesta jer ga nisu priznavali kao proroka.
Današnjim muzičarima, a neki od njih i jesu u neku ruku proroci, često se dešava da uspeh postignu tamo gde ga ne očekuju.
Ispijanje jutarnje Nesice je već godinama unazad postao pravi ritual za Juniora i mene. To je prilika da se ispričamo, jer ko zna da li ćemo ponovo da se sretnemo u toku dana – svako od nas ide sopstvenim putem. Postoji i prećutni dogovor među nama: on bira muziku koju ćemo da slušamo dok se rasanjujemo, a ja mutim Nesicu za obojicu.
Jutros me je umlatio sa grupom Muse koje i nije najpogodnija za početak dana, a kada je primetio da ne uživam u njegovom izboru, prešao je na Chrisa de Burgha.
I eto ideje za moj novi tekst.
Već sam pominjao čudnovatog Willarda koji zna da izvuče neke opskurne snimke i da me njima nepogrešivo pronađe. Prošlog vikenda je potegao album Chrisa Whitea kratko komentarišući da će se svideti onima koji vole pop i surf rock.
Taj sam, pomislio sam istog trenutka. 
