As you got older
Your world became small
You burned invitations
Spurned the wonder of it all
Dirnu me pesma pravo u živac, pa da ne gubim vreme…
Tag: muzika za popodne
Predstava za slomljena srca
Pop muzika obično ima tretman kod slušalaca kao žanrovski nešto lakša za konzumiranje, sa obaveznim refrenom koji se lako pamti. Ako duže pratite tekstove koje objavljujemo, mnogo puta ste primetili da smo pisali o muzičarima koji znaju i ovakvu muziku da prezentuju na neuobičajene načine. Ako bih morao da upotrebim neku kovanicu za takvu muziku, čini mi se da je inteligentni pop ona prava.
Za supergrupu kanadskih muzičara The New Pornographers možemo da kažemo da ih mediji pogrešno reklamiraju kao indie-alternativni pop, jer njihova vizija muzike nešto što se retko sreće.
Kako se boriti protiv usamljenosti
Devedesete su za mene bile prava katastrofa. Ne zbog nepravednih i ničim izazvanih sankcija, astronomske hiperinflacije i svega onoga čega ne želimo da se sećamo, već zbog očigledne krize muzičke industrije. Kritičari su se furali na grunge, a ja sam bio potpuno ravnodušan prema tom žanru – “prljavi “, distorzičan gitaristički zvuk sam davno pre toga apsolvirao kroz pesme Neila Younga.
U to vreme dopadala mi se muzika nekoliko grupa koje su svrstavali u alt-country. Uncle Tupelo naročito.
Ma, znam ja svašta, ali ne mogu uvek da postignem
Po prirodi stvari, popularna muzika je zamešateljstvo mnogo elemenata koji čine združenu celinu. Većina slušalaca nema potrebu da rastavlja tu celinu na proste činioce, što je sasvim u redu – najzad, važna je pobuda, a ne analiza – ali postoje i oni nesrećnici poput mene koji uvek, uvek, uvek upadaju u zamku potrage za odgovorima na pitanja koja nisu naglas postavljena. Mučno je to, često smeta, jer ponekad mi baš i nije stalo da znam više ili da promišljam o nečemu što možda i nije vredno takvog napora.
Da bi me takva muka zaobišla, primetio sam, potrebno je da me saleti barem neki veličanstveni trenutak – pojava od one vrste koju prosto ne mogu da tumačim, sve i da hoću, jer je nepojmljiva. Na primer, da čujem veličanstvenu pesmu u novom, besprekorno preciznom aranžmanu izloženom interpretaciji koja se opire opisivanju u svojoj jednostavnosti i savršenosti.
Problem je samo u tome što takvih trenutaka ima veoma malo. Zato su, valjda, toliko i neprocenjivi.
Nastavite sa čitanjem… “Ma, znam ja svašta, ali ne mogu uvek da postignem”
Nemo’ mi slamaš srce
Nismo odavno imali Eltona na ovim stranama, no današnja muzika je tu povodom njegove partnerke u duetu, koja danas puni 70 godina.
Pa, srećan ti rođendan, Kiki Dee 🙂 Nastavite sa čitanjem… “Nemo’ mi slamaš srce”
Zlatno ćemane i praziluk-ikonografija
Fire on the Mountain! Run, boys, run!
The Devil’s in the house of the rising sun!
Chicken’s in the bread pan picking out dough!
Granny, does your dog bite? No, child, no!
Kako god okreneš, vrteška mora ponekad da se zavrti nad sasvim jednostavnim temama. Tada nekako biva lakše kad se ništa ne glanca niti polira, ništa se ne čini lepšim nego što jeste. Jer, posle svih zbrka i ušećerenih tema, prosta istina ponekad prija. I nije više pitanje o kojoj temi se peva. Sirovo je, divlje, dakle dobro je. Samo spremi dovoljne količine lošeg piva i to je to. 
Mislite da pričam o kafanskim narodnjacima? Pa i pričam, samo ne onima na Ibarskoj magistrali, već o onim kamiondžijskim svratištima negde u podnožju Apalačkih planina, gde su nastale najgrđe praziluk-forme muzike koje su do kraja ostale iskrene. Niko nikad nije uterao ikakav ekvivalent turbo-folka na takva mesta.
Slušaj ovo. Glasno i skoncentrisano, ako je moguće. I obrati pažnju na lip sync. 
Znate li ko je Charlie Daniels? Zamislite narodnjaka koji ima više dobrih ideja od Tozovca, više gedžovanske harizme od Bate Živojinovića, luđi je od Ere Ojdanića i Milića Vukašinovića zajedno i pritom ume da sluša bolje nego što ume da galami. 
Nastavite sa čitanjem… “Zlatno ćemane i praziluk-ikonografija”
Beli zečevi i ljubičaste veverice
Jefferson Airplane spada u esencijalne grupe koje su definisale psihodeliju u Americi. Zahvaljujući njima, San Francisco sound je postao popularan van lokalnih okvira – bili su prvi koji su uspeli i da ga komercijalizuju. Imali do tada nezabeležen uspeh, tako da su ostali u istoriji zapisani kao headlineri na tri najveća američka muzička festivala – snimci iz Montereya (1967), Woodstocka (1969) i Altamonta (1969) i danas su interesantni za gledanje kao važna svedočanstva – ne samo o muzici, već i o atmosferi među mladima na kraju šezdesetih.
I da ne zaboravim: na prvom Isle of Wight festivalu 1968. godine, pred njihov nastup za zagrevanje su bili zaduženi Arthur Brown, The Move, Smile, Tyrannosaurus Rex, Plastic Penny, Fairport Convention i The Pretty Things. 
Седем ин педесет, са звиждањем
Кад се појавио Филтер 57, био је чудо од дизајна, те асиметрична кутија, те наопачке филтер, те некакав ребус са као змајем и кафицом, и приде Прешер(е)нови стихови о некаквој Уршки, на словеначком.
Ко би рекао да ће се ти стихови наћи укомпоновани у рад прогресивног бенда из 1975? Пази сад:
Бегнаград ето, свирају већ 40 година и још нису заборавили како се то ради. Но, има ту нешто о концепцији.
Svratište
Kada sam bacio oko na kontrolnu tabelu u kojoj su popisani svi do sada objavljeni muzički prilozi na blogu, bio sam ne malo iznenađen da niko od nas nije napisao ni reč o Chrisu Rei. Kao i u slučaju mnogih, nekako nam je bio van fokusa, iako spada u autore koji su veoma prepoznatljivi na ovim prostorima, ponajviše zato što su se njegovi albumi redovno objavljivali u SFRJ tokom osamdesetih.
A i dva puta je gostovao u Beogradu.
Čekaj me
Kako sam počeo da pišem novi prilog, unutrašnji glas me je opomenuo da proverim nije li se ta pesma već zavrtela na blogu. Da ne krečim džabe. I bio je u pravu. Kao sam već naoštrio tastaturu, raspoloženje mi se momentalno promenilo – treba smisliti nešto drugo. A to drugo, posle 850 priloga, i nije tako jednostavno, jer brže pišem nego što se izdaju dobre pesme. U takvim okolnostima uvek se uhvatim za muziku koja mi je srcu draga, pa mogu o tome “iz glave”.
Uostalom, najmanje tekstova napisao sam o ličnim favoritima.