Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Očekujući da Billy Bibbitt završi ono što je započeo sa Rose u odvojenoj sobi, McMurphy se lenjo okreće ka Poglavici i kaže:
– Chief… You and I… When we get to Canada…
I to mi ostade uzrečica posle svih ovih godina, još od prvog gledanja filma: when we get to Canada. Zvuči mnogo bolje od “kad na vrbi rodi grožđe”. Elem…
Evo malo lješnjaka za vjeverice. Broj onih koji su naseli se iskazuje velikim, velikim brojkama. Istina, lebdeće sokoćalo zaista postoji, ali to je iz neke druge priče.
Ministar Zorana gradi spomenik i trudi se da mladi naučnici ostanu u zemlji. Mali (i) patrijarh svoj trud (još uvek) zadržava(ju) na nivou zemnih ostataka.
Predizborno je vreme. Vlada Republike Srbije u ostavci (oličena kroz ministra energetike, razvoja i zaštite životne sredine Zoranu Mihajlović), privremeni organ grada Beograda (glavom i bradom Siniša Mali) i SPC (ni manje ni više nego partijarh Irinej) potpisali su 28. februara 2014. godine sporazum (javnosti nepoznatog tačnog sadržaja) koji, kako nas obaveštava Vlada Srbije, obezbeđuje uslove za izradu i postavljanje spomenika Nikoli Tesli u porti Hrama svetog Save na Vračaru. Ministar Mihajlović je istakla da će Ministarstvo pomoći što bržu realizaciju tog projekta. Takođe, ona je poručila da je briga o mladima naučnicima i njihov ostanak u zemlji cilj Vlade Srbije. Patrijarh je primetio kako je logično da zemni ostaci velikog mislioca počivaju na najsvetijem mestu srpskog naroda, u Hramu svetog Save, gde je postavljen i spomenik Karađorđu. Mali je, sa svoje strane, najavio da će biti formirana radna grupa, koju će činiti po tri predstavnika Ministarstva, Grada Beograda i SPC, čiji će zadatak biti da se zemni ostaci velikog naučnika u što kraćem roku prenesu u Hram svetog Save.
Ne, ne mislim na onu Denikenovu knjigu koju sam u svojoj petnaestoj godini kradomice pozajmio čoveku za kojeg sam znao da mi je neće vratiti i tako je se suptilno otarasio.
Arthur C. Clarke, čuveni futurolog i pisac naučne fantastike, bio je upitan 1964. kako će svet izgledati u budućnosti. Gađao je godinu 2000. i još malo, vreme kroz 50 godina – iliti danas. Evo šta je rekao.
Potrefio ga je poprilično. Skoro savršeno.
Ako vas zanima još, pročitajte šta je rekao Isaac Asimov, koji je te 1964. gađao upravo vreme kroz 50 godina…
Много хтео, много започео, па ништа. Боље да не гледате кад сам се први пут огласио на тему идеја у СФу. И све смишљам нешто крупно, кад је већ Зоран Живковић престао да објављује антологије и сажете приказе, ево саћу ја одмах. У наставку те приче се већ више пута спомињу тетка и лек.
Испада да је Грбина теорија исправна – тражиш једно, нађеш нешто десето. Овог пута је тражено бар имало неке везе са нађеним – прочитао сам књигу (“Плава запамћена Земља” или “Плави се сетио Земље” – дипломци школе лошег превода вероватно схватају двоумицу), није ме се дојмила баш нешто, па сам пожелео да видим колико се критичари слажу са мном (прилично, не из истих разлога). И онда негде у буџаку наиђе реклама за филм по “Ендеровој игри”. Хм…
Џемпер је ту почео да се пара. За Карда сам запамтио да је написао једну реткост, у књизи “Сећање на земљу”, први део “Саге о повратку кући”. Тамо је он врло уверљиво, како он само то уме*, саздао град Базилику (Василику?) који је под влашћу жена, и мушкарци у њему немају својине. Могу око града… и то делује стамено, разрађено, вековима углачано и доведено до трајне равнотеже у ходу. Делује живо, као некаква овећа медитеранска варош. И таман кад мислиш да ће сад да дође до неког окршаја, да мушкарци миц по миц изборе нека права и да се заврши неком равноправношћу, Кард измишља некаквог мачо ратника, који диже војску и до краја (друге?) књиге растури све то, што испадне да чак није ни било битно, јер Карда то ни не занима, он прати једну породицу која се запутила тамо некуд.
Verujem da ste već bili u prilici da vidite montaže raznih kratkih detalja iz milion filmova ili epizoda raznih TV serija, gde se neka replika ponavlja do besvesti. Ja sam ih video mnogo, sve češće prekidajući pre kraja. Poput video-zapisa mačića i kučića, bila je to tema koju sam izbegavao da ostavljam na ovom mestu, međutim ovog puta sam odustao od tog principa, jer ovo je…
…jer ovo je fascinantno. 
Mi, Homo Sapiensi, izgradili smo civilizaciju na temeljima samokorektivnog logičkog sistema nazvanog naučni metod i njegovog izvršnog otelotvorenja – nauke. Popularizacija nauke je zarazila znanjem kompletno čovečanstvo, oslobađajući time pojedinca nepotrebnih strahova i fatamorgana. No, to nije ni približno do kraja završen proces.
Paralelno sa naukom živi pseudonaučni svet, koji nauku fingira, dok se hrani njenim rečnikom i delovima njenih saznanja. U tom svetu postoje vanzemaljci koji su nekada bilo kod nas ili još uvek posećuju Zemlju, homeopatske ili kvantne medicine rešavaju sve probleme, piramide emituju (delom pozitivnu) energiju, regresivna hipnoza otkriva naše prethodne živote, a Zemlja je šuplja. Uopšte govoreći, to je nesalomljivi svet teorija zavere.
Nastavite sa čitanjem… “Bosanske piramide u raljama naučnog metoda”
Naš specijalni reporter bio je na odmoru u Crnoj Gori. Da prostite.
Otkako je Peacock onomad, pričajući o Vlatku, pomenuo D., to mi se ime učinilo poznatim. I zaista, dok se odličnim putem Berane-Mojkovac-Kolašin-kanjon Morače-Podgorica-Cetinje-Budva-Porto Montenegro-Herceg Novi krećemo ka moru, na zadnjem sedištu našeg Punta knjavaju D. i Ognjen.
Naš specijalni reporter je bio na putovanju u Crnoj Gori. Da prostite.
Dobrodošli u Berane! Grad na obali reke Lim, ispod brda Jasikovca, čuvara vajarskog dela Bogdana Bogdanovića. Tipičan gradić kakvih ima svuda: korzo (sada se to zove pešačka zona); burek, limunada i brdo urmašica za smešne pare kod Miška; kružni tok, pumpa, autobuska stanica, pijaca (subota je pijačni dan), osnovna škola, gimnazija, bolonjski fakulteti, pristojna bolnica. Cigančići mole za cente (ili dinare), gradski pjesnik se šepuri, klonirane devojke crne kose se drže za ruke, zagrljeni momci u trenerkama šetaju ili sede po kafićima dogovarajući gde će da prebiju pedere.
Naš specijalni reporter je bio na putovanju u Crnoj Gori. Da prostite.
U savremenoj informatičkoj eri deluje anahrono poći na odmor u Crnu Goru. U redu je, dakako, otići na izlet do Ostroga slomovratnim putem koji ne pamti saobraćajnu nesreću, primerom nežurenja kao mnogima iznenađujuće uspešnog faktora u procesu stizanja. Ali, na odmor, pored grčkih toplih mora, peskovitih plaža i gusto zasejanih meduza; bugarskih odličnih autoputeva, ogromnih hotelskih kompleksa sa obaveznim bazenima i širokih plaža koje zapljuskuju talasi vode iz nekog razloga nazvane Crno More; turske ljubaznosti, povremenih napada sekularizma i grčkih ostrva slavne istorije, koja su blizu taman koliko nama Turska nije; egipatske fine adrenalinske ravnoteže koktela u ruci i ličnog gardiste na obližnjoj grani; dakle na odmor posle svega nabrojanog ići u Crnu Goru vaistinu predstavlja motivacioni misterij. No, primetio sam da mi se ama svake godine događa ista stvar: negde u vreme kada uzimam godišnji odmor bivam umoran, pa mi stoga ideja o odmoru kao vremenu tokom koga ću se odmoriti postaje bitno bitnija od ideje o odmoru kao vremenu o kome ću kasnije imati šta da pričam (ili, što je svakako manje važno, da ga se sećam). I tako me preovlađenost sopstvene bitnosti svake godine na odmor vodi u Crnu Goru, zemlju meni poznatog jezika, puteva i kulturološko-mentalitetnih fenomena – ali pre svega poznatih mogućnosti nerada, odgovora na pitanje šta danas neću raditi kao nesumnjivo zaboravljene esencije koncepta godišnjeg odmora.
…pogotovo kad nemaš drugog izbora.