Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Sve što dodirneš,
Sve što vidiš,
Sve što probaš,
to i osetiš.
Sve što voliš,
Sve što mrziš,
U sve to sumnjaš
i sve to čuvaš.
Sve što pružiš,
Sve što prodaješ,
Sve što kupuješ,
prosiš, zajmiš ili kradeš,
Sve što stvoriš,
Sve što raščiniš,
Sve što učiniš,
Sve što izrekneš,
Sve što okusiš,
Svako koga sretneš,
Svako koga uvrediš,
Svako s kim se boriš,
Sve što biva,
Sve što je bilo,
Sve što će biti,
ama sve pod Suncem je u skladu.
Ali Mesec je zaklonio Sunce.
Мало има албума које знам напамет, али некако испада да међу њима највише има дугачких и компликованих ствари. Ваљда зато што њих и треба слушати више пута да би се све чуло, а и могу да се слушају више пута јер увек има још нешто што нисам дотле приметио.
Пошто смо сад као сви исукали црвене фломастере да свечано обележимо годишњицу Тамне стране месеца… варате се, није то тај албум за који сам зашиљио тастатуру. Мада и њега знам напамет, и могу било кад да га преслушам поново, али не, није тај.
Моја страна Пинк Флојда је “Мајка атомског срца“, и то пре свега истоимена свита. Остатак албума не изостављам, све то чини целину, али још нисам докучио како, осим интуитивно (у преводу: не умем да објасним).
Нека ми овде буде дозвољена једна гастарбајтерска успомена: укупно двапут сам у печалби сањао да у ствари лежим код куће на каучу док око мене одзвања музика. Једном је то било “10000 авиона на крову” Филипа Гласа, други пут Флојд, управо овај албум.
Двадесети век је донео доста музичких експеримената, мешања стилова, убацивања разних звукова уместо инструмената. Изводила се музика са шеснаест тонова по октави уместо стандардних дванаест (или беше са осам пута више од дванаест), без ритма, без мелодије. Чак су се појављивали и рок бендови без бубњева (Манго Џери) и без гитара (Ретка птица). И сам Флојд је имао, закључно са овим албумом, излета у ту врсту опита – “Тањир пун тајни” се састоји од доста гребања по жицама, лупања по унутрашњости клавира, једног скоро механичког бубња који се помаља из бесконачности и примиче малом мозгу слушаоца, што се на крају све растапа у величанствену оргуљашку оргију.
“Мајка” је један од ретких комада где све то некако делује, изнутра је складно и има потку која сву ту гунгулу прожима и води од почетка до краја. Јесте, у песми звони телефон, има којекаквих шумова, чује се изобличен глас техничара који захтева тишину у студију, ту је поприлична дувачка секција и то не у позадини него баш носи мелодију у кључним тачкама, и хор који то исто ради на неким другим местима. Свеопшта папазјанија… али то ради.
Сами Флојдовци никад нису волели ову ствар, пре свега зато што је била компликована за извођење (16 чланова хора, дувачи, гомила инструмената, све то треба озвучити – са тадашњом техником често није ни могло да се изведе), што је главну мелодију написао спољни сарадник… што се мене ама баш никако не тиче. Ово остаје албум који пуштам себи кад сам добар и заслужим.
Dragi moji,
Danas Suština pasijansa otvara svoje srce jubileju.
Mislim – jebe se nama za jubileje, nismo spali na to da nam godišnjice predstavljaju lajtmotiv delovanja, ta vremna su prošla, cveće je nabacano na žutu kaldrmu dok je priolazila štafeta, nego ovo je ozbiljna stvar.
Elem, danas je četrdeset godina jednog od najvažnijih dela u muzici dvadesetog veka. Reč je o albumu The Dark Side of the Moon°, magnum opusu engleske grupe Pink Floyd.
Predlažem da saznate poneku pikanteriju o nastanku tog dela.
Cilj nauke je, sa jedna strane, što potpunije moguće razumevanje veze između čulnih iskustava u njihovoj celini, a sa druge strane, ispunjenje ovog cilja korišćenjem najmanjeg mogućeg broja pojmova i odnosa (traženjem, koliko god je moguće, logičkog jedinstva u slici sveta, to jest malobrojnosti logičkih elemenata).
Tako je pisao Albert Ajnštajn u svom eseju Fizika i stvarnost, tmurne 1936. godine. Šta ove komprimovane reči znače, objasniću na jednom lepom primeru.
No, pre primera, muzička podloga.
Pre više od dva milenijuma, briljantni grčko-rimsko-egipatski matematičar, astronom (i mnogo toga drugog) Ptolomej objavio je delo Almagest, koje je za astronomiju ispunilo budući Ajnštajnov zahtev. Nebo nad nama je opisano onako kako nam izgleda, i to veoma uspešno. U centru svemira se nalazi Zemlja, a oko nje se kreću Sunce, planete i stalne zvezde. Viševekovno iskustvo sakupljeno osmatranjem neba složeno je u homogenom obliku koji fomuliše pogled na nebo sa planete Zemlje. Ljudski rod je danas, i nažalost, zaboravio na veličinu uspeha Ptolomejeve astronomije. Spominjemo je tek sporadično, kada sa zanimanjem čitamo horoskope ili kada želimo da ismevamo srednjevekovni pogled na svet. Nepravda je to, a evo i zašto.
Nastavite sa čitanjem… “Kako sam naučio da prestanem da brinem i zavoleo… mleko”
… ali izgleda da neće morati.
Danas slušamo i gledamo klasik Rolling Stonesa “(I Can’t Get No) Satisfaction“. O pesmi već sve znate, pa vam ja svakako neću soliti pamet; nego je važno da pogledate baš ovu izvedbu. Bilo je to snimljeno na koncertu u Hamptonu u Virdžiniji 1981. godine, kad logistika koncerata Stonesa očigledno još uvek nije bila savršena, kao što je danas. Uglavnom, pratite šta se dešava kad jedan zaluđenik istrči na scenu.
Još jedan animirani film za vas: šta biva kad morate da žrtvujete relikviju da biste osvojili ono što relikvija simbolizuje.
[EDIT 17.2.2013: film je skinut sa Jutjuba. Ostade samo trejler.]
Sjajna mala priča. Elementi fantastike me veoma podsećaju na Borhesove priče. Inače, ovo delo je nominovano za Oskara za kratki film. Bez obzira na to, film je odličan.
Pred nama je jedna psihodelična drama sa krajnje neizvesnim ishodom.
Savršeno.
Odavno nismo gledali kakvih novosti ima na planu animiranog filma.
Kako je malo potrebno za osmeh. Kako je malo dovoljno za sreću.
Savršeno.
Kada gledate konceptualne filmove, ponekad je od presudne važnosti da budete dobro skoncentrisani od prvog trenutka. Verujem da je i ovde takav slučaj.
Usput, ovaj film na s uči poštovanju truda ekipe koja se nalazi iza kamere: koliko puta ste doživeli da se u bioskopu upale svetla pre nego što se završi odjavna špica? Primećujem da je to u poslednje vreme postao manir i prilikom prikazivanja na televiziji. Sramota.