Nije da nemam tih priča. Zapravo, imam ih mnogo. Nego, nerado ih pričam. Razlozi za to su razni. Ne morate vi baš sve da znate, uostalom. No, ova priča mora iz mene, između ostalog i zato što je ostala nedovršena.
Do vremena kad sam počeo da osvajam novosadske kafane i restorane, lepi Jovica je već otišao da svira Svetom Petru na uvce. A kao zalog na ovom svetu, preostala ekipa lepog Jovice i moj stari drugar Peđa, čovek koji me je u te derneke i vodio, ostali su na jebsimater i to je išlo na duge staze, uz česte susrete…
Novembar 1998, Novi Sad. Zadesi se moj 33. rođendan (hobitsko punoletstvo!) usred sajma informatike koji je tada suorganizovala Peđina firma, u kojoj sam tada radio, kao partner novosadskog Sajma. Romantična vremena… Uglavnom, dođe Jasna iz Kikinde, pa ona i ja zajedno sa Peđom i njegovom suprugom, na moje insistiranje, pravac restoran „Niš“ na Telepu, da se malo obločemo uz tamburaše čiji sitan vez već dobro poznajemo…
Četvrtak, levi dan za tezgu, ali dogovor je dogovor. Matori Brataš i njegova ekipa, ukupno njih sedam ubica tamburaških, sedi i dosađuje se. Kad su nas snimili na vratima, bilo je jasno šta će da se desi…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna (sasvim intimna) priča iz kafane”
E ima to na ranču mojih matoraca. To kao neka fora, ono… A? Ša bre? Otkud znam čiji je. Znam bre da nije zajednički ranč. N’ znam, bre. Ćaletov, kevin, n’ znam. A? Ne znam bre kati kažem. Čiji je ranč, čiji je ranč! Š’a si bre brate navalio k’o ćelav na češalj, bre. Nebitno je čiji je, bre. E, tu na ranču ima sad kao fora kad se ono kao pojave pacovi, onda oni sad tu pripreme neku zamku, neku mnogo dobru i to. Ono kao nameštena da pacov krene po neku slan’nu, sir, šta li i pre nego što je stigne ispod njega se otvori neki poklopac i ovaj sad upadne u bure i to. I sad on je tu živ u buretu, a gore se poklopac sam zatvori. I ono, sve se super namesti da na istu zamku naleti drugi pacov i posle treći i tako. E, sad je tu kao fora odrediti koliko pacova želiš tu kao na dnu bureta, ali da je bure čvrsto, ono da ne mogu da ga pregrizu. I sad tu kao oni puste pacove da gladuju i kad su ono mnogo gladni i to, krenu jedni na druge. A? Pa, ono kao da se jedu, bre i to. E sad tu pobedi onaj baja koji je najači i pojede ostale. I onda ga ovi kao čuvaju još nešto kao da se zaceli to što je ranjen i da ponovo ogladni. E, tu ga sad kao ono puste napolje i ovaj šta! Krene gladan da juri ostale pacove da jede, jer je ono kao sad navikao na to meso i za dandva em nema više pacova jer ih ovaj sve izeo, em i on posle umre od gladi. Strava, brate!
Sredinom sedamdesetih, simultano u Njujorku i Londonu, čitava generacija je upala u kovitlac negacije imperijalnog kapitalizma. Bilo je to mnogo romantičnije nego što se dešavalo u jesen 2011. godine po Americi, a onda i po nekim drugim mestima na svetu: ti mladi ljudi su ikonografiju svog inata pronašli u raznim modalitetima panka. Ideja je uspela: u muzičkoj sferi je narasla do te mere da je bilo teško nametnuti neku drugu ideju najmasovnijoj publici. Valjalo je da se novajlije makar prikriju u pank ikonografiju ako su imale nameru da plasiraju svoje radove.