Jeste li čitali priče Edgara Alana Poa? “Izdajničko srce” je jedna od najboljih. A animirani film koji je nastao po motivima te priče je vredan barem koliko i sama priča. Pogledajte ga.
Izvanredno.
Tag: priče
Priroda se o svemu sama pobrine
Priroda ima svoje načine… Recimo, uvek se prenosi genetski materijal veštijeg mužjaka. To izgleda, otprilike, ovako.
Ovo nećete videti kod Davida Attenborougha… 
Soprani ili Kako je moj sin zavoleo operu
Iako posedujem i (neko) formalno muzičko obrazovanje, opera nikada nije bila “my cup of tea“. Nekako, nismo se nalazili, kao što se to često dešava u životu. Znate, ono, hteo bih da pričam o nečemu, a tema, sama od sebe, beži nekim čudnim meandrima i nikako da se spojimo.
Jedina opera koju sam mogao da svarim od početka do kraja bila je Jesus Christ Superstar (1971) A.L. Webbera, što je, može se reći, sasvim normalno za mene. I još neke albume koji su se mogli podvesti pod termin rock opera, poput legendarnog dela Tommy (1969) Petea Townshenda, u izvođenju grupe The Who, ili konceptualnog dela Arthur (1969) grupe The Kinks.
Vremenom, a i pređenom muzičkom kilometražom, shvatio sem svu lepotu pojedinih muzičkih arija, ograničenja koje je priloženi libreto stavljao pred poznate kompozitore, a i važnost veličine grudi Joyce Di Donatto za konačni rezultat. 
Onda sam, jednog dana, uhvatio sebe da uživam u sopranima. Komšije su i dalje povremeno protestovale ili su me, naprosto, ignorisale. Valjda je i to deo mog muzičkog odrastanja. 
Jednoga dana, moj sin, tinejdžer, učio je muzičko. Treba da savlada odrednicu koja se zove opera. I tu je nastao problem…
Nastavite sa čitanjem… “Soprani ili Kako je moj sin zavoleo operu”
Vatra
Treba imat’ dušu!
Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson lagano otvori oči i ugleda ništa. Onda još jednom otvori oči i shvati da je to nemoguće – već su bile otvorene.
“Ništa ne vidim!”, pomisli Jen. “Jebote, pa ja ništa ne vidim!? Oslepeo sam!!”. U Jenu je količina pankie polako rasla.
– Ko je ugasio sveću? – čuo je neki glas.
Voda
Kakva prijatna tišina.
Jen ne pamti kad je, i da li je uopšte, ovoliko duboko bio u vodi. I ovoliko dugo. Ronjenje na dah mu je bilo strano isto koliko i ronjenje s “punom ratnom opremom”. Iako nije osećao nikakvu potrebu za vazduhom, nije se usuđivao da razmišlja o tome da li treba da diše ili već diše ili… Nije se usuđivao da razmišlja.
“Voda je prijatna.”, pomisli Jen. “Nimalo nije hladna.”
Počeo je lagano da se okreće u nameri da bolje pogleda okolinu. S obzirom da nije imao masku, pogled mu nije daleko dosezao. Onda je pogledao kako je obučen. Odeća na njemu je bila čudna. “Još ako ima tkaninu ispod ruku i između nogu…”, pomisli. Da. To što je na njemu definitivno je wing suit.
Vazduh
Somnabulizam, šta li?
Ah, kako divno mesto za posmatranje okoline. Ili još bolje, da se ne posmatra. Da se lepo zažmuri i uživa u prolećnom suncu. Da se razmišlja o nečemu ili još bolje da se ne razmišlja ni o čemu. Da se koristi ova šarena ladovina, taman da ne bije svetlost, a možda se u’vati bojica. Vetrić prolećni, lišće mu se raduje. Ah.
A lokacija idealna. Lep položaj da se zavali čovek. To što priroda uradi, to ne mož’ niko. Ima čak i fina grana da se podmetne pod glavu. Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson hrabro pomisli: “E, sad bi mi i Tom Sojer pozavideo”.
Pogled na život, dugi kadar
Now I work for the BBC
Life is not what it used to be…
Letnji dan je odmicao, a Victoria Station je bila sve udaljenija iza kompozicije koja je grabila napred ka Doveru. U kupeu, preko puta mene, sedeo je Nemac duge plave kose, koji je izgledao kao da dolazi sa Woodstocka i pokušavao da otpočne bilo kakav razgovor. Iako je rekao da upravo dolazi iz San Francisca, moje misli su već bile na Balkanu i u Balkanu (kafani). Mesec dana potucanja po Evropi je očas posla prošlo, a ranac je sada bio lak kao pero. Težak je bio kofer sa gomilom ploča koji sam nosio, sve u sebi psujući. Zaista, šta mi je sve to trebalo?
Otvorio sam kofer, pomilovao vinile kao decu koju u to vreme nisam imao, izvadio omot sa natpisom Buggles – Age of Plastic, a u mojoj glavi je opalila klapa i zazvonilo je: Action! Smotao sam Old Holborn i duboko udahnuo…
Kroz glavu su mi prolazile hiljade misli. Sumirao sam putovanje, London je bio svake sekunde sve dalje, a The Buggles su nastavljali da pevaju… Ne onu znanu, “Video Killed The Radio Star“, koja će ući u istoriju kao prva pesma emitovana na MTV-u, već drugu, četvrti singl sa tog albuma, “Elstree“°.
Isprobavanje polovnog automobila
Tamo negde u belom svetu, kad kupuješ polovni automobil (ama, i nov) imaš pravo na probnu vožnju. A kako da uz pomoć skrivene kamere aranžiraš malo mučenja prodavca? Otprilike ovako:
Ako sam dobro razumeo, Jeff Gordon je neko veliko mudo u NASCAR trkama, a Pepsi ga je kupio, pa mu radi šta hoće. Tako je to kad ‘oćeš velike pare: radiš ono što ti kažu proizvođači pošećerene ofarbane vode.
Nije ribolov, nije ni pecanje: to je Antogo
Možda vam je poznato, možda i nije: jednom godišnje, u šestom mesecu sezone suše, meštani sela Bamba u zemlji Dogona, naroda iz centralnog Malija, okupljaju se oko nevelikog jezerceta u blizini i na znak uleću da pohvataju svu ribu. Taj ritual se zove Antogo i izgleda ovako.
Posle petnaest minuta, oglašava se prekid tog “ribolova”. Sav ulov ide glavnom starcu u plemenu, a on se onda brine da svako dobije jednak deo.
Više informacija možete pronaći ako guglujete pojam “dogon fishing ritual“.
Jan je umrežen
Danas telefone kupuju samo neupućeni, mi tzv. normalni posedujemo računare koji, eto slučajno, mogu da postanu i deo GSM mreže. U zamenu, svakih trideset sekundi panično proveravamo da li je prenos podataka isključen, jer nam tako operatori deru kožu sa leđa, iako su dobre novce uložili baš u to da prenos podataka, koji nećemo koristiti, bude brži.
Za potrebe ove priče, Jan Vennegoor of Hesselink kupuje mobilni telefon. Mada, zapravo mu ta naprava i ne treba. Imao ga je, jednom davno, 1992. godine, čim su se mobilni telefoni pojavili. I ništa, niko ga nije zvao. Jednom je saznao i razlog – jednom kada je u prevozu čuo Đurađa Talaševića, koordinatora programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala kako se žali supruzi: “Sasvim dobro sam konačno sredio imenik, znaš. Jedino ne znam ko mi je ovaj Vennegoorof, zvuči sovjetski.” “Ma, obriši ga, sumnjivo je to meni. I tiše pričaj!”, oštro reče supruga, brzometno procenjujući lica ljudi u dometu glasa njenog neozbiljnog bračnog saputnika. “Jednom komunisti, uvek komunisti. Durađe, Durađe…”, razmišlja ona, dok u glavi Jana Venegoora of Hesselinka bubnjaju njene reči “Obriši ga… Obriši… briši…” Jan Vennegoor of Hesselink histerično ustaje iz sedišta…
Jan Vennegoor of Hesselink se budi i shvata da stoji pored kreveta, užasnut. Polako ga preplavljuje talas sreće: samo je sanjao. Odmahivanje glavom, tuširanje. “Kupujem telefon. Valjda zna nešto taj psihijatar koji me ubeđuje da fudbal igram jer nisam siguran da li više mrzim majku ili školu, kada kaže da se moram suočiti sa svojim strahovima. Konačno, sada je 2013. godina, Nokia je propala, valjda su ostali nešto iz toga naučili.”